Danas je utorak, prokleti utorak, mrzeo sam ga u ovoj i svakoj pređašnjoj proznoj formi. Želim da izbegnem opšta mesta jednog pisca i grčevito se borim protiv nagona da pišem o nedostatku nagona za pisanjem. Misao sam zabeležio na beloj salveti, osamljen, potapajući kocku šećera u kantarionov čaj. Srebrnom kašičicom kovitlam po dnu šolje i uzimam gutljaj. Mrzim kantarionov čaj, kantarionov čaj utorkom, naročto kantarionov čaj u koji potapam kocke šećera, poput kakvog secesionističkog poriva da nemerljivu materiju odvajamo u kompaktna i merljiva zadovoljstva. Čitam Milera i sladostrasno mekećem ploveći nakaznim frivolnostima literature. Posmatram stariju gospođu, njene oči, dva plutajuća lokvanja na površini kožne močvare. Izgleda umorno, kranje prosta i svedena, koračajući u beskraj. Čitam Milera, skrajnut njenim hodom u beskraj i razmišljam o utorku, danu koji se topi poput šećera i postaje samo još jedno nedosanjano juče.