Jesen(jin) i kesten

Published on 02/01,2017

Pucketavi oktobarski dan razvlači se kaldrmisanom ulicom poput vesternovskih kotrljana. Nestašni prolaznici trljaju dlanove, a sa njih uzleće revolveraški zvuk nastao u rascepima suve kože. Prvi postulat književnog izražavanja nalaže da situacija ne započinje meteorološkom prognozom, ali oblaci su bili teški, humidni i stezali su nebeski svod. Miris cimeta i Greni Smit jabuka razliva se utrnulim nepcima neštedimice. Ulični prodavac knjiga sablažnjivo je posmatrao opustošenu Dunavsku ulicu, sklupčan kraj unakaženog ostatka jučerašnjeg danskog peciva. Čitao je Servantesa, oslonjen na Gradsku biblioteku gde je imao običaj da sluša poeziju u izvedbi mlade devojke koja se trudi da povrati lepotu reči u očvrsle ljušture novosadskih stanovnika. Posmatrao je šarene fasade sa prvim jutarnjim zracima, smešeći se njihovom kapricu, ćudljive zgrade opstajale su tokom svih ovih godina.

Prolaznici su letimično skretali pogled sa odredišta, obarajući isti na kartonsku kutiju ispunjenu mirisnim pričama i stihovima. Mnogi su usporili u želji da sa (prividnim) interesovanjem odgonetnu kurziv na izbledelim koricama, ali ubrzo je prodavac knjiga ostajao bez publike, nalikujući tako na usamljeni krajputaš. Nastavio je da čita Servantesovu Opsadu Numansije” sa oduševljenjem koje je kriomice izranjalo na površinu. Stanovnici Numansije izvršili su kolektivno samoubistvo u želji da očuvaju čast i nepokolebljivu koheziju, delili su glad i krv. Pogodila ga je smrt Barijata, mladića koji nije dozvolio da se žrtva Numantinaca obesmisli ličnom željom za bogatstvom i slobodom.

Devojka koja čita poeziju asocira ga na Barijata, požrtvovana u svojoj misiji, bila je nezabeleženi izvor inspiracije. Očekivao ju je, tačno u podne, nastupala je na pragu biblioteke, ogrnuta jesenjim bojama i mirisom pečenog kestenja. Podne otkucava sa obližnje crkve, najavljujući svitu umetnika koja migrira u pupak uljuljkanog grada. Improvizovani muzički instumenti, miris farbe, ornamenti sačinjeni od koštunjavog voća, žena prevučena renesansom i ona…

Ovde prirodnim tokom proznog teksta dolazi opis lica, držanje, konture mladalačkog osmeha, nestašni uvojci i linija nosa, a sve u skladu sa narednim postulatom književnog izražavanja. Nije obratio pažnju na filigranske detalje, bila je zacelo lepa, bez sumnje. Ono čega se sećao bio je miris pečenog kestena, bio je to raskošan glas i ponos jednog oratora. Jesenjin, Bodler, Prever i zvuk kastanjete dok poskakuje na vatri- napukla ljuska kestena. Nastupala je i povlačila se uz osmeh, nije prećutno zahtevala materijalnu nagradu i pravila je kratke pauze.

Želeo je da joj postavi pitanje koje je u njemu raslo iz dana u dan: Da li postoji nešto zbog čega bi žrtvovala sebe ili nešto svoje?”

Odgovorila je jasno: „Poezija, dragi gospodine.”

Postavila je isto pitanje.

„Odrekao bih se ovog života za jedno dansko pecivo.”

Nasmejali su se. Primetila je kutiju ispunjenu dalekim, egzotičnim, knjigama. Njene zenice širile su se i skupljale u naletima iskrenog oduševljenja. Na stotine mirisnih knjiga udešenih vremenom i kišnim kapima, stranica poput ustalasanih pučina čuvale su njoj nepoznate stihove i rime.

Uhvatio je njen pogled. Naredni korak verovatno postaje očigledan pažljivom čitaocu. Zagledan u svoju prošlost između slepljenih korica, položio je hrpu umornih knjiga na njene dlanove. Njene oči ispunile su se suzama i ona je otrčala, napustivši ga u pustinji civilizacije i reči. Možda ona nije Barijat svog podneblja, možda nije dostojna časnih Numantinaca i njihove velike žrtve.

Zaspao je na obližnjoj klupi, grč pređašnjih događaja bledeo je i naposletku iščezao sa njegovog lica. Bio je spokojan.

Uvodna scena ostaje ista, a treći postulat književnog izražavanja nastoji da ograniči ponavljanje u napisanom. Narednog oktobarskog dana bivši ulični prodavac knjiga otvara oči i posmatra ćudljive novosadske fasade.

Probudio se sa ukusom metala u ustima i bio je siguran da on potiče iz njegovog ozlojeđenog želuca. Na potiljku je imao utisnut kurziv „Opsada Numansije”.

Poznat miris dopirao je iz plastične kese obešene o njegovu nadlanicu. Ispraznio je sadržaj u krilo, a osmeh je lagano rezbario njegove obraze.

Na papirnom omotu zapisani su stihovi Jesenjina:

 

Na čelu bore ispaštanja,

kosa mu se pramenjem linja.

No čar njegovih maštanja

u jasnim slikama tinja.

 

Uzeo je veliki zalogaj danskog peciva, ali osetio je samo kesten.

Nije se žalio.

 

Autor: Marko Galić

 


Trackback URL

http://www.blog.rs/trackback.php?id=291783

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me

One Response to Jesen(jin) i kesten



  1. Visit online resume writers

    Thank you for the continuation of the article of 12 September. I wish yu the best of everything.