Upoznao sam ga u Gogoljevoj. Napredovao je, krajnje neobavezno, niz ulicu bušnih čizama i promrzlih prstiju. Nožni palac promicao je između napetih niti tkanine, kao da čeka da izađe na slobodu. Bilo je to u vreme dvadesetih, trećeg milenijuma. Na vestima su plamena kalifornijska brda i tragična australijska kafilerija. U gole krošnje upletene su senke i čini se da iščekuju praskozorje, romoreći o danu na pomolu. Istog prepodneva prvi put sam započeo dijalog sa Trajčetom, sredovečnim gospodinom koji je napustio vokaciju sveštenika pre tačno dvadeset godina. Njegove usluge bile su poznate širom Vojvodine i odvijale su se u javnom klozetu na Železničkoj stanici.

Trajče je ispovedao ljude, ali na posve nekonvencionalnom mestu.

Sedeo je na porcelanskoj šolji, okovan tankim zidovima od šperploče.

Kroz prostor između zidova i pločica nazirale su se njegove bušne čizme i sveštenička odora. Ispovedao je izdajice, krivotvoritelje, podvođače i laskavce, političare i lažne proroke, nasilnike, tvrdice i rasipnike, one gnevne i podređene strastima. Njegova jurisdikcija u javnom klozetu bila je neopoziva.

Matori jarčevi su plakali, namirisane gospođe jecale. Bio je to pokajnički pupak grada, a Trajče Bog na pijedestalu od izmeta.

Tog dana izgubio sam pacijenta. 

Na sterilnom operacionom stolu ležao je čovek koji je sada postao… Kako bih to rekao? Bivši čovek. Osetio sam kako se njegovo bitisanje uspinje uz moje prste i napušta hladno telo. Bio je mrtav. Tubus je zlokobno štrčao iz njegove usne duplje, poput pogrebnog cveta, recimo hrizanteme.

Posmatrao sam svoje šake u krvavom lateksu, prstima prebirajući po njegovim iznutricama, pokajnički, sa izvesnom dozom strahopoštovanja.

Kako sam na studijama učen pragmatizmu, nisam verovao u uzvišeno biće, deus ex machina bila je ništavna konstrukcija inertnih. Nisam se molio i nisam verovao.

Nadu sam polagao u svoje šake i stečenu veštinu. Ipak, kada vas uvrežena verovanja iznevere u šta onda polažete nadu?

Hodao sam uobičajenom rutom, bezbožan i utučen, ne mogavši da prevalim preko usana sopstveni gubitak.

Zašao sam u Gogoljevu ne bih li se isplakao i nastavio svojim putem. Tada se desilo.

“Deluješ kao da ti očajnički treba pomoć.”, izgovorio je starac bušnih čizama.

“Treba mi hladan tuš i čaša dobrog brendija.”

“Šta se desilo dete? Prevario si ženu, udario dete, dobio otkaz?”, izgovarao je krajnje šeretski.

“Ubio sam čoveka.”

Tišina je parala vazduh.

Ispod trake filcanog šešira izvadio je rukom ispisano parče kartona, a potom isti spustio u moj džep. Položio je dlan na moj obraz i nabacio na lice ohrabrujuću grimasu. Nestao je sa prvim zracima koji su potekli bulevarom.

Ušao sam u stan, stao pod hladan tuš, ispio čašu valjanog brendija. Činio sam to ritualno, ustanovljeno, algoritamski. Težina je prisutna, pritiska i guši. Verujem da bi bilo lakše u krugu porodice, ali porodicu nisam stvorio. Iz džepa vadim karton.

“Ispovedaonica u javnom klozetu Železničke stanice.  U ponoć...”

Smejem se i bacam karton u kantu. Plačem, ispijam čašu brendija, ponavljam algoritam. Izlazim iz stana i hodam bulevarom. Taksativno, proračunato, ciklično. Život poput kruga, perpetualne kolotečine. Šta ga otvara i daje mu širinu?

Posmatrao sam njihove ujednačene korake, poput armije spremne da savlada sve što odstupa od tog savršenog mimohoda. Njihova lica i oči, dolazila su i odlazila i sa sobom odnosila deo mene. Osećao sam njihova tvrda ramena, udarala su u moja, netrpeljivo i odsutno.

Kako smo dospeli ovde, tako užurbani i sivi?

Čini se da vreme teče, ali izvan naših gravitacionih polja, udaljeno i neosetno.

Kuda idemo kada žurimo? Od čega ili koga bežimo?

Bežimo li od nas samih, pokušavamo li napustiti svoje biološko obličje, taj mesnati i krvavi konstrukt? Jedno znam sa ubeđenjem... Negde moram da budem, spreman da se osvrnem i dopustim vremenu da me sustigne.

Na samom kraju bulevara iz magle izranja oronula betonska građevina. Železnička stanica u vreme završetka jednog i početka narednog dana postaje dom za lutalice i otpadnike, one koji nisu uspeli da postanu deo kafkijanskog uređenja. Poluge, šrafovi i zavrtnji na periferiji mašinerije koja guta sve pred sobom.

Ulazim i bivam suočen sa njihovim pogledima, vodnjikavim očima što poput užarenih sfera plamte u oronulim lobanjama. Prizor je bio uznemirujuće uzvišen.

Predvorje Železničke stanice mirisalo je na amonijak i prošlost, što uvučena u zidove odaje vonj gori od telesnog.

Uspinjem se stepenicama i odlazim u javni klozet. Prazan je.

Ručni časovnik otkucava ponoć, a poznati glas dopire iz kabine od šperploče.

“Dobro mi došao, dete. Tu sam da saslušam tvoju ispovest.”

“Jutros sam Vas sreo u Gogoljevoj.”

“Sećam se. Delovao si kao da ti…“

“Očajnički treba pomoć.”, izgovorili smo u saglasju.

“Ubio sam, oče. Izgubio sam pacijenta na operacionom stolu. Ne znam kako da se nosim sa time.”

“Čovek koji u svojim šakama drži na stotine života, nužno ispušta jedan. Ne budi toliko strog prema sebi. Gospod uzima, ne ti, dete.”

“Ne verujem u gospoda, oče. Nikada nisam i bojim se da neću biti u stanju.”

“Gubio sam i ja veru, zato sam i napustio crkvu.”

“Šta Vas je nateralo da crkvu pokrenete u javnom klozetu?”

Nasmejali smo se.

“Godinama unazad bio sam u situaciji Vašeg bolesnika. Ležao sam na stolu, omamljen i uspavan, ali osetio sam prisustvo…”

“Prisustvo čega?”

“Tuđih šaka unutar mojih grudi, tuđih prstiju na mojim organima.”

“Postoje istraživanja koja govore u prilog tome. Ljudi ostanu u nekoj meri svesni tokom operacije. Retko je, ali dešava se.”

“Osetio sam prisustvo božanstvenog, ne bol ili strah. Prsti su bili topli i umirujući, šake su bile ubeđene i vođene.”

“Kao hirurzi učeni smo da budemo staloženi i ubeđeni u svoju veštinu. Esencijalno je. U suprotnom…”

“Sećam se i Vašeg glasa, dete. Tada ste bili svega šegrt, ali Vaš glas me je vodio. Zbog Vas verujem.”

Ostao sam zatečen.

“U Boga?”, upitao sam.

“Ne, dete. U ono božansko u ljudima.”

Osetio sam kako tuga napušta moje telo, a nešto posve drugačije zauzima njeno mesto.

U javnom klozetu na kraju grada, gde otpadnici i lutalice traže skrovište od magle, a prošlost nastanjuje zidove… Pronašao sam Boga.

 Autor: Marko Galić