Teško je započeti priču poput ove, izmamiti nebrušenu emociju ili učiniti da se suze roje u očima poput pčela u košnici. Sećam se vlage u vazduhu i mošusa na vratu dežurne sestre. Klinika je mirisala na sredstvo za dezinfekciju, a iz mračnih prostorija posmatrala su me deca. Odraslo dete, sasvim malo dete, dete u naručju majke, dete bez roditelja, nasmejano dete, uplakano dete, prazan krevet sa toplom jastučnicom.

Klizio sam niz hodnik neobavezno, neostvarena grudva mesa i ambicije. Razmišljao sam, u nekoliko minuta neophodnih da se hodnik izuči u celosti, o haosu. Uređenom haosu. Bujici uzvrpoljenih ćelija. Biološkoj šklopociji zvanoj čovek. Čudesnoj mašini za okrnjene snove, na kolenima pred ćelijom rešenom da razori stanje istog, uređenog haosa.

Njihova kolena čista su i bez modrica, njihove glave, poput ogoljenih pupoljaka pružale su tek nagoveštaj paperjaste kose. Trzaj sićušne šake i suočen sam sa očima koje će postati inspiracija, stvorenjem sa teskobom skrivenom u mrežnjačama. Želela je da okačim crtež lava sa razjapljenim čeljustima i plamenocrvenom grivom na zid ispred njenog kreveta. Tik uz njena bosa stopala primirilo se još jedno stvorenje, pružajući svoje srebrne prste u modrikaste vene, duboko, duboko, duboko. Činilo se da je prati poput senke, izdužene i izobličene u bezočno, metalno, strašilo.

Okačio sam crtež ispunjen voštanim šarenilom na zid, a ona je zadovoljno uzdahnula, nagradivši trud osmehom. Bio je toliko čist i širok da ga pamtim i danas, kao da ga upravo posmatram, razapetog između rubova usana. Vratila je masku na lice, pokazavši prstom na upražnjeno parče kreveta. Dugački rukavi ružičaste pižame skrivali su njene šake.

Pamtim kako ih je povlačila naviše, levi, potom desni.

Razmišljao sam, posmatrajući igru deteta i ružičaste pižame...

Kada će dodirnuti laticu ruže i pomisliti kako ne postoji tekstura lepša od njene?

Kada će zadržati gutljaj crne kafe u ustima dovoljno dugo da oseti čaroliju jutra?

Kada će pročitati Kafku, Jesenjina ili Prevera i zavoleti pisanu reč? Voditi razgovore o prokletstvima i blagoslovima čoveka?

Kada će udahnuti duboko uoči ispita iz istorije umetnosti spremna da savlada svet?

Kada će svedočiti iscrtavanju sazvežđa na leđima dodirom prve ljubavi?

Kada će popuniti gradske galerije, okusiti crveno vino ili oslušnuti šištanje čajnika, vrcavi ples igle na ploči gramofona negde u francuskom predgrađu, gde još uvek poseduju... gramofone?

Kiša je te večeri besenela na ulicama našeg grada, a ja sam posmatrao to maleno stvorenje i, po prvi put, video ostatak svog života u deci poput nje.

Nisu oni naši superheroji, starmali džinovi sa zelenim pesnicama i plaštom.

Oni su čitavi univerzumi, skrojeni da progutaju patnju i pretvore je u nešto izvanredno.

 

Za Nurdor,

Marko Galić