KOMOREBI

Published on 10:42, 09/05,2018

Inspiracija u meni je mrtva.

Trulež jednog pisca nagriza zdravo tkivo i širi se poput gangrene, pleni i osvaja, pretvara telo u voštano crnilo. Oblećem skučeni dnevni boravak, povremeno bacajući pogled na trg katoličke porte. Ispunjen je grajom, poznatom, belom bukom. 

Na noćnom stočiću, Dostojevski i porcelanska šoljica iz koje je nedavno ispijen čaj od kantariona. Još uvek osećam gorčinu na jeziku.

Razmičem draperije i posmatram kandelabre kako otužno vise sa zidova zgrada. Njihova staklena tela, jedno po jedno, postaju vlasnici sićušnih izvora svetlosti. Senke zamenjuju ljude od krvi i mesa, protežući se poput vitkih prstiju na betonu; zadirkuju.

Nisam napisao nijednu stranicu u proteklih pet meseci, moja misao leži poput pastrmke zaboravljene na dnu ribarskog čamca.

Otvara usta u grčevitom naporu, ali udiše smrtonosni vazduh. Guši se, umire.

Kako sam dospeo ovde?

Kako sam izgubio jedini deo sebe koji sam istinski voleo?

Lavež želuca pokušavam da umirim zarivanjem pesnica u trbuh, ali naposletku povraćam. Posmatram kako penušava zuč napušta moje grlo i iznova nastupa gorčina.

Opažam sopstveni odraz u ogledalu, ali čovek koji uzvraća mršti se i negoduje.

Stranac, dva stranca i ništa više od toga.

Posmatra me, podsmeva se, trese, histerično skiči, poput svinje.

Ukoliko razmišljate u maniru starih umetnika, poznato vam je da jedini izlaz iz goreopisane situacije leži u omči kvalitetnog kanapa.

Jedan kraj vežete za kristalni luster, a drugi navlačite preko glave i nadate se da će stisak biti dovoljno čvrst da prekine čvor života.

Gospodska smrt, zar ne?

Prolazi čak nedelju dana, a zatim pronalaze vaše telo kako se klati i opisuje kružnice u vazduhu sa prstima nadomak brodskog parketa.

Sfinkteri gube tonus i ispunjavaju prostoriju očaravajućim mirisima poslednjeg izmeta, a rulja proslavlja vašu neizrečenu genijalnost i sahranjuje vas u alejama počasnih, sa ostalima ispred svog vremena. Postajete posthumno slavljeni, iako život provodite u očajanju i komičnoj nezadovoljnosti.

Iako krajnje primamljiva, naizgled ritualna pomisao, biram liniju manjeg otpora poput beskarakternog slabića, kakav jesam. Cinizam prethodno napisanog me uznemirava. Priznajem. Navlačim kaput i izlazim na svež vazduh sa namerom da razbistrim sopstvenu, pokojnu, misao. Udišem rodni grad i pitam se koliko je drugih poput mene, neostvarenih, progonjenih? Odlazim u obližnju kafeteriju i zauzimam uobičajeno mesto, dovoljno udaljeno od svih, ali ipak blizu.

Posmatram ples kafenih šoljica na negovanim dlanovima, titranje ružičastih jezika u iščekivanju tople tečnosti, gestikulaciju, neverbalne fenomene.

Dama za stolom broj dva provlači prste kroz kosu i masira teme, dok gospodin naspram nje nastavlja solilokvij o uspehu na radnom mestu. Upliće potkolenice poput dve vinove loze i štiklom proizvodi zvuk koji bi je animirao.

Klima glavom u odobravanju, potom spušta pogled na šake koje leže na njenim butinama, okrenute prema plafonu. Kao da čekaju, nešto ili nekoga.

Nastavila je dalje, život je za nju predodredio toliko toga, a njegov osmeh više joj ne donosi radost. On još uvek ne zna, ali ipak oseća.

Majka troje dece za stolom broj sedam pokušava da nahrani mladunče, ali ćerka je vuče za kosu, noseći epitet zanemarenog deteta. Prvenac leži kod kuće u zamračenoj prostoriji i traži sopstveni identitet. Kafeterija je mesto gde se oseća slobodno, iako naizgled nije. Briše suze, ali ovaj čin primećuje samo pisac za stolom broj trinaest. On plače sa njom.

Uštogljeni mladić donosi uobičajeno; robusta, napitak od biljke Coffea cenephora.

Srkućem tečnost i osećam toplinu kako se sliva niz moju srž. Mladić mi pruža papirnu maramicu, nagovestivši da obrišem oči. Da li su mokre?

Stariji gospodin za šankom utapa tugu u čaši viskija. Njegovi kapci sklapaju se pod težinom misli, ali on je muškarac i neće zaplakati. On je snažan, stamen i grub, ali supruga je popustila pred bolestima i ostavila ga samog.

Mrzi je, proklinje, ali on je muškarac i ne poznaje privilegiju plakanja. Zagledan u dno čaše, pokušava u istoj da pronađe Margit, uputi joj još jedan pogled i položi usne na njene; ovog puta opore.

Kafeteriju prva napušta majka, potom mladi par i na samom kraju gospodin za šankom. Svako od njih uputio mi je pogled i krajnje neprimetan, ohrabrujući, osmeh. Bili su tu da me opomenu.

Mladić prilazi i odnosi ostatke moje robuste, brišući mokri trag koji za njom ostaje na drvenariji.

„Još nešto za vas?“

„Papir, olovku i još jednu šoljicu.“

Progunđao je „odmah stiže”, osmehujući se zagonetno.

Zazviždavši melodiju neke poznate pesme, nestaje iza šanka.

Nisam ga video ponovo.

 undefined