Kažiprstom ispituje štampu na ugovoru, trljajući slepoočnicu jagodicama lepljivim od prstohvata neodlučnosti. Limena pepeljara ispratila je pramen dima čija nit leluja ka mračnoj tavanici.

Dnevni boravak u Balzakovoj beše osvetljen slabašnim trakama svetlosti i čini se da one potiču ispod crvenog abažura ugaone lampe.

Vlasnik posmatra užareni pupoljak cigarete, verovatno zapanjujuće dugo, ipak glas sagovornika vraća ga u sadašnjost.

Dakle, imamo dogovor? Pristajete da vaša priča postane tuđe vlasništvo?”

Ustremio je pogled na gospodina čije zašiljeno lice odaje utisak nelagode.  

Tanušna usna podrhtavala je u kratkom naletu nestrpljenja, a način na koji je milovao rukohvat fotelje postao je nesnosan.

„Gospodine, vi ste pisac iz senke, zar ne?”, rečenica je poprimila grublji ton.

Povlači poslednji dim i iznova ispituje tavanicu, uhvaćen poput muve u vešto ispletenu paukovu mrežu. Prve reči klize sa njegovog jezika.

„Očekujete od pisca da olako napusti svoje delo, imajte strpljenja.”

 

Odričem se intelektualnog i emotivnog vlasništva u korist književnog napretka drugih, dužnost i privilegija pisca iz senke plemenita je i bremenita.

 

Iščitava uvodne redove ugovora sa ukusom gorke žuči u grlu.

Prinoseći vrh nalivpera hartiji kako bi naškrabao inicijale u podnožju stranice, postaje svestan okrutnog lepršanja šupljeg mišića u grudima.

Pokušava da osmisli unutrašnju onomatopeju sopstvenih otkucaja, razmiče usne u oblik elipse i proizvodi zvuk. Smeh ispunjava jednosoban stan u ušuškanoj novosadskoj ulici.

 

***

 

Svojstvo sveznajućeg pripovedača oduvek je izazivalo određenu dozu straha i autoagresije.

Pisac raslojava svoje biće u želji da stvori nesvakidašnju priču, kompleksnu radnju, junaka koji zadržava deo njegovog karaktera. Često se zapitamo ima li pisac stalno obličje ili podleže agregatnim stanjima poput prirode koja ga okružuje? Neretko je u svojstvu pisca gubio inspiraciju, a sama pomisao na užareni ekran ispunjavala ga je nemirom. Treperava vertikalna linija rugala se njegovoj situaciji duže nego što bi želeo da prizna.

Višedecenijsku dilemu stvaralačke blokade rešavao je noćnim šetnjama kraj Dunava, jer je melodiju čempresa na suprotnoj obali smatrao privilegijom progonjenih. Zavet na pisanje u tišini prihvatio je kao mladić i bila je to njegova revolucija protiv propasti autora koji su ostali u anonimnosti. Njegovi rukopisi postali su proslavljeno vlasništvo drugih i neopoziv dokaz da revolucija jede svoju decu.

Prolazio je pored izloga gradskog kafea u želji da zapamti likove i mirise ljudi ili ipak vrcavi ples kafenih šoljica u njihovim rukama. Beležio je izglede profila, vitoperenje usana, širenje nozdrva, dodir žice na duguljastom vratu violine i kože na tuđim prstima.

Dlanovi umazani pruskim plavetnilom odavali su identitet skribomana.

Bočicu plavog mastila dobio je od Žakline, pokojne supruge. Beleške o njoj bile su njegovo sidro, ovozemaljska težina, borba za opstanak. Rahmanjinov, nedeljno jutro i miris crnog čaja na njenim usnama.

Ispisana još jedna stranica, zarobljena uspomena, o lepoti koje više nema.

 

***

 

Dugogodišnji staž podučio ga je tehnikama zadržavanja manuskripta.

Nenamerno prolivanje soka od ribizle, tragovi od turske kafe, svesno izazivanje požara i slična zlikovačka metodologija... Njegov zadatak nalagao je ispisivanje isključivo stotinu stranica autobiografskog teksta o životu novosadskog pisca iz senke.

Sastanak sa gospodinom koji je njegove usluge vrednovao desetinama hiljada dinara, organizovao je svakog prvog petka u mesecu u zabačenom lokalu u Šekspirovoj.

Odabir ulice počiva na činjenici da postoje neproverene sumnje, a koje su govorile u prilog tome da je Šekspir imao ličnog senkopisca.

Da li je to bio Kristofer Marlou, Evdard de Ver ili ipak Ser Frensis Bejkon? Nevino je srkutao crni čaj spravljen od Camellia sinensis, a potom bi usledilo unapred isplanirano opravdanje.

„Izvinite gospodine, ali morao bih da produžim rok, Rahmanjinov je rasparčao devedeset devetu stranicu. Budite uvereni da se strašno osećam ovim povodom.”

„Rahmanjinov?”, sagovornik je uzvratio preko oboda vinske čaše.

„Rahmanjinov, moj ljubimac, šetlandski ovčar.”

Istina je bila da je devedeset devetu stranicu rukopisa pojeo on, ozlojeđeni pisac iz senke koji ne poseduje kućnog ljubimca. Pažljivom posmatraču možda je promakla sićušna mrlja pruskog plavetnila na rubu gornje usne. Te večeri odlučuje da će rukopis nasloviti: „Kvaka 99”.

 

***

 

Randevu u Šekspirovoj ponovio se tačno jedanaest puta.

Crni čaj, Rahmanjinov i besno rukovanje postali su svojevrsni algoritam.

Umeo je da dočara ukus i hrapavu stukturu sažvakane stranice. Prvobitno gorka kap mastila lagano je prelazila u slatkasti opijat, poput jabuke pržene u šećeru na uličnom vašaru.

Mokra papirna lopta ponirala je u njegovo grlo i bilo je u samom činu određene ekstaze.

Novosadski pisac iz senke zapao je u komatozno stanje usled pretećih doza cijanida u krvi.

Prusko plavetnilo imalo je u svom hemijskom sastavu otrov koji je podmuklo preuzeo vitalne centre. Okrutno, zar ne?

Prikačen na respirator u bolesničkoj prostoriji intenzivne nege, veštačka pluća disala su umesto njegovih. Okovan dugonogom raspevanom aparaturom, vodio je dugometražne monologe o lepoti jutarnje šoljice čaja, šarmu austrougarske starogradnje, šapatu dnevne štampe na jesenjem povetarcu, hučanju vozova na železničkom mostu… Postao je neverovatan gubitnik, zarobljen na čistilištu svojih promašaja.

Gospodin koji je polagao zakonsko pravo na izvesni manuskript obišao je stan u Balzakovoj ulici narednog prvog petka u mesecu. Okrenuo je kvaku tačno devedeset devet puta posegnuvši za kočijaškim bontonom. Nastupio je u dnevni boravak nakon izvrsnog udarca gumenom čizmom o ulazna vrata piščevog boravišta. Na pisaćem stolu, ispod crvenog abažura, dočekao ga je ostatak rukopisa i šoljica hladnog čaja.

Negde u blizini, gramofon je tužno iskašljavao preludijum Sergeja Rahmanjinova.

 

Autor: Marko Galić

Priča "Pisac iz senke" nagrađena je na konkursu biblioteke "Braća Nastasijević" 2017. 

undefined 

Dezmond Fridl osetio je duboki baršun svoje majke na obližnjem gradskom igralištu. Raskošna unutrašnjost njene utrobe iznova ga je privila na pulsirajuće zidove materinstva. Uštinuo je nozdrve pod naletom viskozne tečnosti, a nagoveštaj svesti iznova je preplavio dečačko lice. Dezmond je uputio nerazgovetni šlagvort svojim napadačima, prezrivo fiksirajući smrtonosno oružje, blatnjavu fudbalsku loptu.

Deluješ uvređeno. Imao sam želju da ti pomognem i obezglavim te. Bolje pođi majci, gospodičiću.”, šištao je domarev sin Lajl.

Drugačije se ne postupa sa ljudima poput tebe, nikogoviću!”, izgovarao je ozlojeđeno stariji učenik.

Naučio je da ne uživa u socijalnim aktivnostima godinama nakon ustanovljene dijagnoze savantizma. Njegove izvrsne sposobnosti otkrio je profesor muzičkog vaspitanja, gospodin Vilenbrand, čije je oduševljenje ujedno posedovalo i zavidnu dozu strahopoštovanja.

Majku je izgubio u prvoj deceniji nesvakidašnjeg života.

Krupnim i suznim očima posmatrao je zgužvane glave lekara. Poput ljupkog karusela, njihove ruke sprovodile su električne impulse u majčine grudi, ali samo je prašina sa njenih trepavica zaigrala u ludačkoj želji za životom.

Dezmondova kućepaziteljka, gospođa Fajfer, bila je jedina osoba od poverenja, najbliža roditeljskoj figuri. Na kraju krajeva, rođenog oca nije upoznao.

Njene virtuozne šake učile su ga klavirskim veštinama.

Talenat treba kultivisati, čuješ li me?”, ponavljala je gospođa Fajfer svakodnevno. Kukasti nos počivao je između dva rumena brežuljka njenih obraza. Bila je savršeno asimetrična, desno oko nestrpljivo je titralo u duplji pretivši da će odustati i skliznuti sa lica iznenada i bez upozorenja. Desno svevideće, zbijao je šale u tišini, potajno užasnut. Razgovarali smo danima, gospođa Fajfer bila je nezaobilazna tema, tetive na njenim šakama grčile su se poput veličanstvenih muzikalnih hobotnica. Durove i molove čuvala je ispod nokta.

Dezmond je redovno govorio o svojim poznanicima.

„Kradljivci nota!”, često ih je oslovljavao u nedostatku pogrdnih reči. Domarev sin Lajl držao je školsko igralište u svojim sićušnim dlanovima. Njegova pojava bila je otelotvorenje deminutiva. Minijaturne mišje oči skrivene u procepu kapaka, usne skupljene u tanušnu liniju. Slučajni prolaznik zapitao bi se preživa li nezašećerenu krišku limuna.

„Kakve su to koještarije?”, procedio je kroz zube.

„Johan Hrizostom Volfgangus Teofilus Mocart, rođen u Salcburgu, živeo u ulici Getreidegasse, broj 9… Notna sveska njegovih kompozicija za klavir, zapisao sam ih sinoć. Sviram ih za Vilenbranda, danas…”

„Ne tražim činjenice, gospodičiću. Koještarije, spalite ih!”, uzvratio je Lajl odsečno.

Osluškivao je kreštanje kradljivaca nota, njihove iščašene pojave skliznule su u prolaz obližnje aule. Lomača za umetnost, pomišlja.

Kancelarija gospodina Vilenbranda u utrobi čuva izvrsni primerak Grotrian-Steinweg klavira. Dezmond je uživao u mehaničkom valceru poluga i osovina, udarcima filcanih čekića, hrapavom ječanju šarke na vratima ispod kojih čuči neodoljiv osmeh prošaran mlečnobelim i crnim dirkama. Profesor uklanja pepeljavu paučinu iz njegove kose i nudi mu lešnik pržen na šećeru.

„Loši za zube, ali razmekšaju dušu. Izvoli.”

Gospodin Vilenbrand, notorni pijanista, podučavao je mlade talente. Dezmond je sa uživanjem slušao sonate i varijacije, usvojivši neverovatne bravure. Vilenbrandovo srce ritmično udara i manifestuje se u slepoočnoj arteriji, poput jedinstvenog polazišta katarze.

Beše umetnik mazohista, rođene kompozicije uništavao je bez žaljenja, ravnodušno i proračunato, pak Mocartov opus reprodukovao je sa neprevaziđenim pijetetom.

„Problem umetnika, vidiš, jeste u nezadovoljstvu. Svi mi, kompozitori, književnici, slikari, stvoreni smo da stremimo i dostižemo, ali ostajemo nezadovoljni i gordi. Ti si nešto posebno.”, izgovara sa oklevanjem.

„Imam ja mnoge nedostatke, poznato vam je moje stanje, zar ne?”

„Spoljašnje nesavršenstvo kreirano je da prikrije genijalnost. Budi ponosan, tvoje stanje je enigma. Danas, Turski marš.”

„Sonata broj jedanaest, gospođa Fajfer zahteva da oslobodim sve durove i molove, prva izvedba hiljadu sedamsto…”

„Sviraj prstima, pusti činjenice!”

Krajnje groteskno, poražavajuća umetnička suza naterala je Vilenbranda da zavapi. Pogođen besmišljem svoje veštine, prozborio je dve reči…

Volfgangov imitator…”

***

„Isuse, Marijo i Josipe, šta je rekao?!”, gospođa Fajfer spušta glavu u dlanove.

Nakon što je oslobodila sadržaj iz nosa u maramu od batista, šeretski izvija usne.

Dezmond pomišlja kako nije video osmeh iskren poput njenog.

Podešava tranzistor, svira Eine kleine Nachtmusik.

 

***

Ingeniozni savant, Dezmond Fridl, posmatra veličanstvenu fasadu Mocartove Geburtshaus, Getreidegasse, broj 9 u Salcburgu. Spušta pogled na lakovane čizme razabirući sopstveni odraz na sjajnoj površini. Dvestogodišnjica Mocartove smrti izmamila je strasne ljubitelje klasične muzike.

Gospodin Vilenbrand raspreda o muzičkim lestvicama sa gospođom Fajfer, zazirući od desnog svevidećeg.

„Gospodičić Fridl, došlo je vaše vreme. Neću se pokajati?”, Vilenbrand upitno podiže obrvu.

„Nikako, gospodine. Zahvalan sam, gospodine.”

„Zapamti dobro, durove i molove uvek traži ispod nokta. Pamtiš li? Avaj, zar te ničemu nisam naučila?”

„Da, Mutter.”

Gospođa Fajfer šmrcnu i uzvrati ćuškom.

***

 

Oslušnuo je završno ječanje šarke na vratima, upravo će otpočeti mehanički valcer poluga i osovina, filcani čekići biće njegovo oruđe. Osvrće se i u auditorijumu naslućuje lica najdražih, ali pitoreska golobradih posetilaca više nije jasna. Oseća krv u ušima, ritmično poigravanje krvnih sudova zadaje takt. Dah prisutnih postaje jedinstvena mešavina uzbuđenja i užasa, oduševljenja i pakosti. Steže, guši, mrvi! Sonate, varijacije, fantazije, andante, allegro, vivace. Opčinjeni posetioci posmatrali su ovaj kuriozitet, neprevaziđeni savant reprodukuje klavirski opus. Dezmond Fridl podiže šake sa ukočene vilice klavira, ali na njoj počivaju još dva para. Nasmejana lica Mocarta i njegove sestre Nanerl pozdravljaju umeće. Volfgangov imitator prislanja čelo na dirke. Dnevna štampa kaže: moždana kap odnela virtuoza u akordu.

Marko Galić

undefined