Trg Konkord, položen na devet hektara veličanstvene zemlje prekriven je kaldrmom na čijoj površini svakodnevno maršira svetina. Obelisk iz Luksora ponosno nadgleda bujicu tela i prkosi gvozdenoj dami čiji pogled počiva na oblinama Konkorda. Predvečerje okupano mošusnim tinkturama krade kapi sa damskih vratova koji hrle u susret fontanama.

U Francusku dolazi leto.

Zadovoljni muškarci grabe vodu i olakšavaju disanje svojim pratiljama koje kikotom iskazuju zahvalnost. Fontane sa alegorijskim detaljima pridavale su posebnu čar trgu, mišićavi triton i vodene nimfe daruju svežu vodu u naletima nezabeležene vrućine.

Hôtel de Crillon, čitav Pariz sjatio se u podnožju novootvorenog zdanja koje je gutalo posetioce u energičnim zalogajima. Očekivao sam Abel u restoranu hotela Krijon, naslutio zvuk iznenađenja koji se otrže sa njenih usana dok isprobava tradicionalni Coq au vin. Prelazeći most uhvatio sam sopstvenu senku pogledom u pokušaju da obuzdam ushićenost, ali ona je neprestano rasla i činilo se tako da je stvara divovsko biće. Kročio sam na prilaz hotela Krijon i svojim veštinama koje sam stekao u Bordou kao mladić pokušao da očaram dve ljudske stene koje su pretile svojom pojavom.

Pošto su molbe odbijene kao i nekoliko mirisnih franaka, bio sam prinuđen da odustanem od svoje maštarije. Šarlatan, izigran, prevaren, pitao sam se šta ih je odbilo, senka ili stvarna ličnost koja se u njoj skrivala. Posmatrao sam njihove iščašene pojave sa gađenjem, progutao psovku i držao je skupljenim usnama poput gorkog zalogaja.

Letnji pljusak nenajavljeno je zavitlao trgom, odnoseći sve pred sobom. Sićušni kišni bazeni pojavili su se u udubljenjima na kaldrmi, a svaka kap izazivala je koncentrično poigravanje. Sumorno lice uputilo je prezriv pogled, a potom se izobličilo u napadu kišne kapi. Na zapadnom zidu hotela Krijon postojao je ulaz za plonžere, mračan, opasan crnim džakovima, estetska mana dostupna isključivo avanturistima i peračima posuđa. Isparavanje, lepeza snažnih mirisa, korijander, bosiljak, kumin, đumbir, šafran, mešali su se u jedinstvenu opojnu drogu koja je izazivala stravičnu glavobolju kod slučajnih prolaznika. Ušao sam u neveliku prostoriju, ne veću od prosečnog dnevnog boravka u mansardi, kašljucajući sasvim oprezno.

Krupni plonžer u uglu prostorije progovorio je u ime svih. Njegove ukošene oči otkrile su krupne zenice koje su ispitivački odmeravale. Masne prste prepleo je na trbuhu sa zadovoljnim izrazom na licu.

„Novajlija?”, njegov glas bio je oštar, dubok i činilo se da dolazi iz prostrane pećine.

„Ne, gospodine... Ovde sam slučajno, tražim ulaz u Krijon.”

„Deluješ kao sposoban monsieur, ne vidim zašto ti je potrebna moja pomoć, ja sam ipak samo plongeur.”, izgovorio je zajedljivo.

„Moje ime je Pjer, gospodine, vaša pomoć zaista mi je neophodna.”

Ispljunuo je sažvakanu grančicu bosiljka, nezadovoljno frknuvši poput konja.

„Zvučiš prefinjeno, teško varim ljude poput tebe. Émile, moje ime je Émile.”

Émile u restoranu sedi određena dama koju pokušavam da vidim, ali potrebna mi je taktika.”

Prostorijom plonžera razlegao se grupni grohot koji je naterao krv na obraze, neprijatnu vrelinu u očne duplje.

„Pjer, druže, ovo su Alfons, Ernest, Fabri i Marsel, momci pozdravite gospodina!”

Plonžeri su odložili masne lonce, ispljunuli grančice bosiljka i izgovorili  glasno: „Enchanté!”

„Pjer druže, opiši mi tu damu, uvek želim pomoći u ljubavnoj nevolji.”, prostorijom se iznova razlegao gromki smeh plonžera. Pridružio sam se.

Miris biljnih začina, masne kecelje, njihova iznurena lica, kratak opis njenog izgleda i negativan odgovor.

„Otišla je, Pjer. Isprobala je Coq au vin šefa Bazila i otišla, pre deserta. Žao mi je.”

U godinama koje su usledile nisam se vraćao u hotel Krijon, sa sigurnog rastojanja divio sam se obelisku i bešumnim fontanama trga Konkord. Pamtim Émila i njegove masne prste, ispljunute grančice bosiljka, Alfonsa, Ernesta, Fabrija i Marsela, iznurene pojave mladih i iskusnih plonžera. Pamtim ulaz opasan crnim džakovima, miris šafrana i stravičnu glavobolju. Lepljiva letnja noć na najvećem trgu prestonice, parče otrgnutog sveta na zapadnom zidu hotela. Nisam ni slutio da će u godinama koje dolaze u istom prolazu kao plonžer raditi Erik Artur Bler, osoba koja je bila niko i ništa u Parizu. Gledao bih kako žvaće mirisnu grančicu bosiljka i stasava u veliko ime koje nosi u bliskoj budućnosti.

„Enchanté, monsieur Orwell!”

***

(Erik Artur Bler poznat u književnom svetu pod pseudonimom Džordž Orvel verovatno je radio u hotelu Krijon kao plonžer za vreme boravka u Parizu, 1928. godine. U njegovom debitantskom romanu "Niko i ništa u Parizu i Londonu, Hotel X je povezan na osnovu njegovih vernih opisa sa hotelom Krijon)


Marko Galić

 

Pucketavi oktobarski dan razvlači se kaldrmisanom ulicom poput vesternovskih kotrljana. Nestašni prolaznici trljaju dlanove, a sa njih uzleće revolveraški zvuk nastao u rascepima suve kože. Prvi postulat književnog izražavanja nalaže da situacija ne započinje meteorološkom prognozom, ali oblaci su bili teški, humidni i stezali su nebeski svod. Miris cimeta i Greni Smit jabuka razliva se utrnulim nepcima neštedimice. Ulični prodavac knjiga sablažnjivo je posmatrao opustošenu Dunavsku ulicu, sklupčan kraj unakaženog ostatka jučerašnjeg danskog peciva. Čitao je Servantesa, oslonjen na Gradsku biblioteku gde je imao običaj da sluša poeziju u izvedbi mlade devojke koja se trudi da povrati lepotu reči u očvrsle ljušture novosadskih stanovnika. Posmatrao je šarene fasade sa prvim jutarnjim zracima, smešeći se njihovom kapricu, ćudljive zgrade opstajale su tokom svih ovih godina.

Prolaznici su letimično skretali pogled sa odredišta, obarajući isti na kartonsku kutiju ispunjenu mirisnim pričama i stihovima. Mnogi su usporili u želji da sa (prividnim) interesovanjem odgonetnu kurziv na izbledelim koricama, ali ubrzo je prodavac knjiga ostajao bez publike, nalikujući tako na usamljeni krajputaš. Nastavio je da čita Servantesovu Opsadu Numansije” sa oduševljenjem koje je kriomice izranjalo na površinu. Stanovnici Numansije izvršili su kolektivno samoubistvo u želji da očuvaju čast i nepokolebljivu koheziju, delili su glad i krv. Pogodila ga je smrt Barijata, mladića koji nije dozvolio da se žrtva Numantinaca obesmisli ličnom željom za bogatstvom i slobodom.

Devojka koja čita poeziju asocira ga na Barijata, požrtvovana u svojoj misiji, bila je nezabeleženi izvor inspiracije. Očekivao ju je, tačno u podne, nastupala je na pragu biblioteke, ogrnuta jesenjim bojama i mirisom pečenog kestenja. Podne otkucava sa obližnje crkve, najavljujući svitu umetnika koja migrira u pupak uljuljkanog grada. Improvizovani muzički instumenti, miris farbe, ornamenti sačinjeni od koštunjavog voća, žena prevučena renesansom i ona…

Ovde prirodnim tokom proznog teksta dolazi opis lica, držanje, konture mladalačkog osmeha, nestašni uvojci i linija nosa, a sve u skladu sa narednim postulatom književnog izražavanja. Nije obratio pažnju na filigranske detalje, bila je zacelo lepa, bez sumnje. Ono čega se sećao bio je miris pečenog kestena, bio je to raskošan glas i ponos jednog oratora. Jesenjin, Bodler, Prever i zvuk kastanjete dok poskakuje na vatri- napukla ljuska kestena. Nastupala je i povlačila se uz osmeh, nije prećutno zahtevala materijalnu nagradu i pravila je kratke pauze.

Želeo je da joj postavi pitanje koje je u njemu raslo iz dana u dan: Da li postoji nešto zbog čega bi žrtvovala sebe ili nešto svoje?”

Odgovorila je jasno: „Poezija, dragi gospodine.”

Postavila je isto pitanje.

„Odrekao bih se ovog života za jedno dansko pecivo.”

Nasmejali su se. Primetila je kutiju ispunjenu dalekim, egzotičnim, knjigama. Njene zenice širile su se i skupljale u naletima iskrenog oduševljenja. Na stotine mirisnih knjiga udešenih vremenom i kišnim kapima, stranica poput ustalasanih pučina čuvale su njoj nepoznate stihove i rime.

Uhvatio je njen pogled. Naredni korak verovatno postaje očigledan pažljivom čitaocu. Zagledan u svoju prošlost između slepljenih korica, položio je hrpu umornih knjiga na njene dlanove. Njene oči ispunile su se suzama i ona je otrčala, napustivši ga u pustinji civilizacije i reči. Možda ona nije Barijat svog podneblja, možda nije dostojna časnih Numantinaca i njihove velike žrtve.

Zaspao je na obližnjoj klupi, grč pređašnjih događaja bledeo je i naposletku iščezao sa njegovog lica. Bio je spokojan.

Uvodna scena ostaje ista, a treći postulat književnog izražavanja nastoji da ograniči ponavljanje u napisanom. Narednog oktobarskog dana bivši ulični prodavac knjiga otvara oči i posmatra ćudljive novosadske fasade.

Probudio se sa ukusom metala u ustima i bio je siguran da on potiče iz njegovog ozlojeđenog želuca. Na potiljku je imao utisnut kurziv „Opsada Numansije”.

Poznat miris dopirao je iz plastične kese obešene o njegovu nadlanicu. Ispraznio je sadržaj u krilo, a osmeh je lagano rezbario njegove obraze.

Na papirnom omotu zapisani su stihovi Jesenjina:

 

Na čelu bore ispaštanja,

kosa mu se pramenjem linja.

No čar njegovih maštanja

u jasnim slikama tinja.

 

Uzeo je veliki zalogaj danskog peciva, ali osetio je samo kesten.

Nije se žalio.

 

Autor: Marko Galić