Korito

Published on 19:40, 12/02,2014

Kapi, svega čestice, fragmenti savršeno osmišljene, filigranske, procesije koja nazaustavljivo teče. Lazurne, poput suza, one napuštaju svodove, nošene sopstvenom nutrinom, težinom koja poput olova tone u zajedništvo rečnog sliva, kristalne dubine, ekvilibrijuma prirodne datosti. Sićušno dete mutnih, zamagljenih, očiju prstima je narušavalo zvezdanu plejadu u odrazu reke, osmotrivši površinu koja bi, razlivena poput tinte, udomila njegovo mršavo obličje. Vižljasto lice posmatralo je reku, zamišljajući veličanstvene meandre na udaljenim polovima planete, koji bi klesali korito, poput virtuoznih šaka. Pustim obalama reke nerotkinje podarilo je svoje prve reči, svoje prve korake, duboke molitve koje bi počivale na sitnim šakama. Prekorevalo je ljude, ogrezle u čamotinji, ljude koji bi trovali biserne horizonte, nesmotreno izazivajući subinu.

Dete je plakalo, plakalo danima, nedeljama, suzama stvorivši snažnije, nesagledivo korito. Reka bi rasla, dostizala vrhunac svoje snage, dostizala snebivene krošnje, gutala njihove plodove, plodove koji bi ubrzo potom nestajali u pejzažima rečnog dna. Majčina brojanica, poput klatna, opisivala je snažne kružnice na rasplinutim krilima vetrova, koji bi pobuđivali površinu čeljusti, pobuđivali valove koji bi plavili okolne useve.

Dete je plakalo, volelo je reku, ali zapanjeno stravičnim razmerama rečne korpulencije, ono utihnu u nedovršenoj molitvi, osmotrivši propast svoje domovine. Počuvši majčin krik, uputilo je poslednji pogled pitoresknim obroncima detinjstva, obitavajući u tihoj reminiscenciji. Nastavilo je molitvu, nečujno primičući šaku sanjivim očima, hitrim potezima uklonivši koprenu iz umornog pogleda. Želela je da im oprosti, ljudima, ali nije se usudila, gutala bi njihova pognuta tela, koja bi uplašeno podrhtavala na svetlu poslednjih sunčevih pirueta.

Beše na ulicama plač majki, dece, očeva, unuka, ali nije marila, podarila im je život, pak, život od njih zauzvrat dobila nije. Razlivši se, osorno, patiniranim drumovima koje razgaziše ljudi, gasila je život, poput dogorele svetlosti uličnog kandelabra. Beše tu svega jedno dete, očiju neobično poznatih, vižljasto lice okupano suzama, mršavo telo umorno, ali spokojno. Dodirnuvši utrnule tabane, osetila je ljubav, osetila jedinu osobu koja je podarila život zauzvrat. Grimizne dubine sakriše njegovu pojavu, odnoseći je daleko, izvan granica ovih okrutnih podneblja.

Narednog dana, umorna majka prizivala je ime deteta, bolno, plačno. Stara brojanica spuštala se niz njenu nadlanicu, ispraćajući osvit zore koja se rađala na horizontu. Kraj pređašnje obale ugledala je dete, neveliko, očiju mutnih poput rečne utrobe u čijem je koritu provela noć. Prilazeći, lagano, načula je svršetak molitve, tihe, nadasve nečujne. Izgovorivši poslednje reči, dete se bacilo u topao zagrljaj, osluškujući majčine otkucaje. Tada je znalo, znalo da je reka onome koji je podario život zauzvrat, uslišila molitvu.

Autor: Galić Marko