Noći u marcipanu

Published on 10:20, 11/03,2017

Ne ličiš na sebe.

Pokušala je da razuveri odraz u ogledalu.

Posmatrala je mladu devojku sa otiskom muškarčeve šake na obrazu. Njene bezizražajne oči behu čudesne ispod sloja slane koprene. Vizantijsko plavetnilo lelujalo je na mramornim beonjačama lagano, poput jutarnjeg povetarca. Bile su to setne oči, zaokupljene okrutnim prizorom njegove slinave njuške. Pramen kose uvija oko kažiprsta i povlači ga iza uha. Ne ličiš na sebe, ponavlja.

Jagodicom prsta klizi duž nepravilne pukotine na ogledalu. Brazda na staklu čini da mladalačko lice izgubi prirodnu simetriju, sačinjenu božanskom voljom. Krvari, crveni tečni pupoljak izbija na površinu kože i ona ga uklanja gornjom usnom, mršteći se na prizor posekotine.

Hrapavo disanje bilo je poput mantre, dogme koje nije umela da se otarasi. Koristila je šake, zube, nokte, parala je njegovu kožu, lizala znoj sladeći se njegovim bolom.

 Želela je da ga raspori, prebira po njegovim iznutricama i oskrnavi.

 Mrzela je. Zar je sposobna da mrzi? To je užasava.

 Ekstatički grč preplavljuje međunožje muškarca. Opaža uštogljenu grimasu na njegovom licu, ali ona nedugo potom iščezava. Bio je sredovečan. Mirisao je na sandalovinu i jeftine marlboro cigarete. Nekolicina sedih vlasi izbija na obodima usijane poglavine. Vreme oko njih teče sporo… Ukoliko bi dodatno usporilo, postoji mogućnost da se materijalizuje i osudi ih na neprekidni ples sladostrašća.

 Oglašavanje ranjene životinje izazivalo je u njoj mučninu. Seća se toga sasvim jasno. Strovalio se sa prozirnog tela, osvrnuvši se iznova. Miris njene kože bio je prokleto primamljiv. Nedostajao mu je ukus krvi sa njenih usana. Prezreli nar ili možda pomorandža? Mesto na kom se spajaju vrat i torzo ispunjavalo je jezero uprljanih suza. Njene grudi želeo je da dodiruje jezikom, da usnama opkoli dva ružičasta uzvišenja.

Još jednom, izgovara.

Poseže za bež pantalonama i izvlači svežanj novčanica. Prihvata ih i mrzi, snažnije. Čin se ponavlja tri puta i ona oseća kako požuda napušta njegovo sparušeno telo. Odvaja se sa mokrih leđa poput balona od sapunice i prelazi u prostoriju druge devojke koju upravo neko isprobava. Saživela je sa njihovom sudbinom, zarobljena u osećanju perpetualne katarze. Oseća dodire na njihovim bedrima, miris grudi u nozdrvama opčinjenih muškaraca. Pogled u stranu i završni izdah.

 Prodire u njegove zenice i pokušava da vidi nešto više od pukog gađenja.

„Kako si postao ovo?”, postavila je pitanje oprezno.

„Mogao bih da te pitam isto to, zar ne?”, uzvratio je prezrivo.

„Ti si obično đubre, ništa više od toga.”

„Ti si obična kurva! Kako ti se to dopada?”

Položio je šake na njeno lice, obujmivši glavu mršavim prstima. Osetila je njegov dah na svojim usnama, želela je da se odupre. Njena pljuvačka bila je na njegovom čelu, a on je ostavio beleg na njenom obrazu. Bila je ponižena.

Iste večeri napustila je hotel ljubavi u oronuloj gradskoj četvrti. Lažni moralisti nazivaju žene poput nje prostitutkama, a tako ih je oslovljavala i Madam S, konferansije bordela Noći u marcipanu. Šezdesettrogodišnja gospođa ljupkog glasa brinula se o njoj kada je zatrudnela sa inženjerom parobrodarstva iz raspalog braka. Bio je njena prva mušterija, a Madam S jedina majka. Izgubila je čednost, opervažena neonskim crvenilom čiji snopovi klize kroz poderani venecijaner.

Priča se da je kurva rodila sina- muškog bednika.

 

***

 

Odlazi u obližnju porodičnu patiseriju i bira tortu.

Uputila je neprimetan osmeh poslastičaru, položivši u njegove dlanove svežanj zarađenog novca. Primetio je modricu, ali nije rekao ništa. Ćutao je…

Lepljivi miris šećera i badema uspinje se njenim nozdrvama na putu do kuće. Gradski prevoz koristila je kada je njeno telo bilo isuviše slabo da ponese težinu ozleda i misli. Zauzima sedište tik uz prozor kako bi osmotrila razlivanje sutona u daljini.

Ulazi u dnevni boravak sićušne garsonjere sa širokim osmehom između obraza. Maleni dečak joj skače u naručje i ona ga obasipa poljupcima.

Na današnji dan, čitavu deceniju unazad, njeno čudo se rodilo.

Ove godine dobio je tortu.

 Autor: Marko Galić

undefined 


Pisac iz senke

Published on 12:41, 09/26,2017

Kažiprstom ispituje štampu na ugovoru, trljajući slepoočnicu jagodicama lepljivim od prstohvata neodlučnosti. Limena pepeljara ispratila je pramen dima čija nit leluja ka mračnoj tavanici.

Dnevni boravak u Balzakovoj beše osvetljen slabašnim trakama svetlosti i čini se da one potiču ispod crvenog abažura ugaone lampe.

Vlasnik posmatra užareni pupoljak cigarete, verovatno zapanjujuće dugo, ipak glas sagovornika vraća ga u sadašnjost.

Dakle, imamo dogovor? Pristajete da vaša priča postane tuđe vlasništvo?”

Ustremio je pogled na gospodina čije zašiljeno lice odaje utisak nelagode.  

Tanušna usna podrhtavala je u kratkom naletu nestrpljenja, a način na koji je milovao rukohvat fotelje postao je nesnosan.

„Gospodine, vi ste pisac iz senke, zar ne?”, rečenica je poprimila grublji ton.

Povlači poslednji dim i iznova ispituje tavanicu, uhvaćen poput muve u vešto ispletenu paukovu mrežu. Prve reči klize sa njegovog jezika.

„Očekujete od pisca da olako napusti svoje delo, imajte strpljenja.”

 

Odričem se intelektualnog i emotivnog vlasništva u korist književnog napretka drugih, dužnost i privilegija pisca iz senke plemenita je i bremenita.

 

Iščitava uvodne redove ugovora sa ukusom gorke žuči u grlu.

Prinoseći vrh nalivpera hartiji kako bi naškrabao inicijale u podnožju stranice, postaje svestan okrutnog lepršanja šupljeg mišića u grudima.

Pokušava da osmisli unutrašnju onomatopeju sopstvenih otkucaja, razmiče usne u oblik elipse i proizvodi zvuk. Smeh ispunjava jednosoban stan u ušuškanoj novosadskoj ulici.

 

***

 

Svojstvo sveznajućeg pripovedača oduvek je izazivalo određenu dozu straha i autoagresije.

Pisac raslojava svoje biće u želji da stvori nesvakidašnju priču, kompleksnu radnju, junaka koji zadržava deo njegovog karaktera. Često se zapitamo ima li pisac stalno obličje ili podleže agregatnim stanjima poput prirode koja ga okružuje? Neretko je u svojstvu pisca gubio inspiraciju, a sama pomisao na užareni ekran ispunjavala ga je nemirom. Treperava vertikalna linija rugala se njegovoj situaciji duže nego što bi želeo da prizna.

Višedecenijsku dilemu stvaralačke blokade rešavao je noćnim šetnjama kraj Dunava, jer je melodiju čempresa na suprotnoj obali smatrao privilegijom progonjenih. Zavet na pisanje u tišini prihvatio je kao mladić i bila je to njegova revolucija protiv propasti autora koji su ostali u anonimnosti. Njegovi rukopisi postali su proslavljeno vlasništvo drugih i neopoziv dokaz da revolucija jede svoju decu.

Prolazio je pored izloga gradskog kafea u želji da zapamti likove i mirise ljudi ili ipak vrcavi ples kafenih šoljica u njihovim rukama. Beležio je izglede profila, vitoperenje usana, širenje nozdrva, dodir žice na duguljastom vratu violine i kože na tuđim prstima.

Dlanovi umazani pruskim plavetnilom odavali su identitet skribomana.

Bočicu plavog mastila dobio je od Žakline, pokojne supruge. Beleške o njoj bile su njegovo sidro, ovozemaljska težina, borba za opstanak. Rahmanjinov, nedeljno jutro i miris crnog čaja na njenim usnama.

Ispisana još jedna stranica, zarobljena uspomena, o lepoti koje više nema.

 

***

 

Dugogodišnji staž podučio ga je tehnikama zadržavanja manuskripta.

Nenamerno prolivanje soka od ribizle, tragovi od turske kafe, svesno izazivanje požara i slična zlikovačka metodologija... Njegov zadatak nalagao je ispisivanje isključivo stotinu stranica autobiografskog teksta o životu novosadskog pisca iz senke.

Sastanak sa gospodinom koji je njegove usluge vrednovao desetinama hiljada dinara, organizovao je svakog prvog petka u mesecu u zabačenom lokalu u Šekspirovoj.

Odabir ulice počiva na činjenici da postoje neproverene sumnje, a koje su govorile u prilog tome da je Šekspir imao ličnog senkopisca.

Da li je to bio Kristofer Marlou, Evdard de Ver ili ipak Ser Frensis Bejkon? Nevino je srkutao crni čaj spravljen od Camellia sinensis, a potom bi usledilo unapred isplanirano opravdanje.

„Izvinite gospodine, ali morao bih da produžim rok, Rahmanjinov je rasparčao devedeset devetu stranicu. Budite uvereni da se strašno osećam ovim povodom.”

„Rahmanjinov?”, sagovornik je uzvratio preko oboda vinske čaše.

„Rahmanjinov, moj ljubimac, šetlandski ovčar.”

Istina je bila da je devedeset devetu stranicu rukopisa pojeo on, ozlojeđeni pisac iz senke koji ne poseduje kućnog ljubimca. Pažljivom posmatraču možda je promakla sićušna mrlja pruskog plavetnila na rubu gornje usne. Te večeri odlučuje da će rukopis nasloviti: „Kvaka 99”.

 

***

 

Randevu u Šekspirovoj ponovio se tačno jedanaest puta.

Crni čaj, Rahmanjinov i besno rukovanje postali su svojevrsni algoritam.

Umeo je da dočara ukus i hrapavu stukturu sažvakane stranice. Prvobitno gorka kap mastila lagano je prelazila u slatkasti opijat, poput jabuke pržene u šećeru na uličnom vašaru.

Mokra papirna lopta ponirala je u njegovo grlo i bilo je u samom činu određene ekstaze.

Novosadski pisac iz senke zapao je u komatozno stanje usled pretećih doza cijanida u krvi.

Prusko plavetnilo imalo je u svom hemijskom sastavu otrov koji je podmuklo preuzeo vitalne centre. Okrutno, zar ne?

Prikačen na respirator u bolesničkoj prostoriji intenzivne nege, veštačka pluća disala su umesto njegovih. Okovan dugonogom raspevanom aparaturom, vodio je dugometražne monologe o lepoti jutarnje šoljice čaja, šarmu austrougarske starogradnje, šapatu dnevne štampe na jesenjem povetarcu, hučanju vozova na železničkom mostu… Postao je neverovatan gubitnik, zarobljen na čistilištu svojih promašaja.

Gospodin koji je polagao zakonsko pravo na izvesni manuskript obišao je stan u Balzakovoj ulici narednog prvog petka u mesecu. Okrenuo je kvaku tačno devedeset devet puta posegnuvši za kočijaškim bontonom. Nastupio je u dnevni boravak nakon izvrsnog udarca gumenom čizmom o ulazna vrata piščevog boravišta. Na pisaćem stolu, ispod crvenog abažura, dočekao ga je ostatak rukopisa i šoljica hladnog čaja.

Negde u blizini, gramofon je tužno iskašljavao preludijum Sergeja Rahmanjinova.

 

Autor: Marko Galić

Priča "Pisac iz senke" nagrađena je na konkursu biblioteke "Braća Nastasijević" 2017. 

undefined 


Volfgangov imitator

Published on 11:17, 09/01,2017

Dezmond Fridl osetio je duboki baršun svoje majke na obližnjem gradskom igralištu. Raskošna unutrašnjost njene utrobe iznova ga je privila na pulsirajuće zidove materinstva. Uštinuo je nozdrve pod naletom viskozne tečnosti, a nagoveštaj svesti iznova je preplavio dečačko lice. Dezmond je uputio nerazgovetni šlagvort svojim napadačima, prezrivo fiksirajući smrtonosno oružje, blatnjavu fudbalsku loptu.

Deluješ uvređeno. Imao sam želju da ti pomognem i obezglavim te. Bolje pođi majci, gospodičiću.”, šištao je domarev sin Lajl.

Drugačije se ne postupa sa ljudima poput tebe, nikogoviću!”, izgovarao je ozlojeđeno stariji učenik.

Naučio je da ne uživa u socijalnim aktivnostima godinama nakon ustanovljene dijagnoze savantizma. Njegove izvrsne sposobnosti otkrio je profesor muzičkog vaspitanja, gospodin Vilenbrand, čije je oduševljenje ujedno posedovalo i zavidnu dozu strahopoštovanja.

Majku je izgubio u prvoj deceniji nesvakidašnjeg života.

Krupnim i suznim očima posmatrao je zgužvane glave lekara. Poput ljupkog karusela, njihove ruke sprovodile su električne impulse u majčine grudi, ali samo je prašina sa njenih trepavica zaigrala u ludačkoj želji za životom.

Dezmondova kućepaziteljka, gospođa Fajfer, bila je jedina osoba od poverenja, najbliža roditeljskoj figuri. Na kraju krajeva, rođenog oca nije upoznao.

Njene virtuozne šake učile su ga klavirskim veštinama.

Talenat treba kultivisati, čuješ li me?”, ponavljala je gospođa Fajfer svakodnevno. Kukasti nos počivao je između dva rumena brežuljka njenih obraza. Bila je savršeno asimetrična, desno oko nestrpljivo je titralo u duplji pretivši da će odustati i skliznuti sa lica iznenada i bez upozorenja. Desno svevideće, zbijao je šale u tišini, potajno užasnut. Razgovarali smo danima, gospođa Fajfer bila je nezaobilazna tema, tetive na njenim šakama grčile su se poput veličanstvenih muzikalnih hobotnica. Durove i molove čuvala je ispod nokta.

Dezmond je redovno govorio o svojim poznanicima.

„Kradljivci nota!”, često ih je oslovljavao u nedostatku pogrdnih reči. Domarev sin Lajl držao je školsko igralište u svojim sićušnim dlanovima. Njegova pojava bila je otelotvorenje deminutiva. Minijaturne mišje oči skrivene u procepu kapaka, usne skupljene u tanušnu liniju. Slučajni prolaznik zapitao bi se preživa li nezašećerenu krišku limuna.

„Kakve su to koještarije?”, procedio je kroz zube.

„Johan Hrizostom Volfgangus Teofilus Mocart, rođen u Salcburgu, živeo u ulici Getreidegasse, broj 9… Notna sveska njegovih kompozicija za klavir, zapisao sam ih sinoć. Sviram ih za Vilenbranda, danas…”

„Ne tražim činjenice, gospodičiću. Koještarije, spalite ih!”, uzvratio je Lajl odsečno.

Osluškivao je kreštanje kradljivaca nota, njihove iščašene pojave skliznule su u prolaz obližnje aule. Lomača za umetnost, pomišlja.

Kancelarija gospodina Vilenbranda u utrobi čuva izvrsni primerak Grotrian-Steinweg klavira. Dezmond je uživao u mehaničkom valceru poluga i osovina, udarcima filcanih čekića, hrapavom ječanju šarke na vratima ispod kojih čuči neodoljiv osmeh prošaran mlečnobelim i crnim dirkama. Profesor uklanja pepeljavu paučinu iz njegove kose i nudi mu lešnik pržen na šećeru.

„Loši za zube, ali razmekšaju dušu. Izvoli.”

Gospodin Vilenbrand, notorni pijanista, podučavao je mlade talente. Dezmond je sa uživanjem slušao sonate i varijacije, usvojivši neverovatne bravure. Vilenbrandovo srce ritmično udara i manifestuje se u slepoočnoj arteriji, poput jedinstvenog polazišta katarze.

Beše umetnik mazohista, rođene kompozicije uništavao je bez žaljenja, ravnodušno i proračunato, pak Mocartov opus reprodukovao je sa neprevaziđenim pijetetom.

„Problem umetnika, vidiš, jeste u nezadovoljstvu. Svi mi, kompozitori, književnici, slikari, stvoreni smo da stremimo i dostižemo, ali ostajemo nezadovoljni i gordi. Ti si nešto posebno.”, izgovara sa oklevanjem.

„Imam ja mnoge nedostatke, poznato vam je moje stanje, zar ne?”

„Spoljašnje nesavršenstvo kreirano je da prikrije genijalnost. Budi ponosan, tvoje stanje je enigma. Danas, Turski marš.”

„Sonata broj jedanaest, gospođa Fajfer zahteva da oslobodim sve durove i molove, prva izvedba hiljadu sedamsto…”

„Sviraj prstima, pusti činjenice!”

Krajnje groteskno, poražavajuća umetnička suza naterala je Vilenbranda da zavapi. Pogođen besmišljem svoje veštine, prozborio je dve reči…

Volfgangov imitator…”

***

„Isuse, Marijo i Josipe, šta je rekao?!”, gospođa Fajfer spušta glavu u dlanove.

Nakon što je oslobodila sadržaj iz nosa u maramu od batista, šeretski izvija usne.

Dezmond pomišlja kako nije video osmeh iskren poput njenog.

Podešava tranzistor, svira Eine kleine Nachtmusik.

 

***

Ingeniozni savant, Dezmond Fridl, posmatra veličanstvenu fasadu Mocartove Geburtshaus, Getreidegasse, broj 9 u Salcburgu. Spušta pogled na lakovane čizme razabirući sopstveni odraz na sjajnoj površini. Dvestogodišnjica Mocartove smrti izmamila je strasne ljubitelje klasične muzike.

Gospodin Vilenbrand raspreda o muzičkim lestvicama sa gospođom Fajfer, zazirući od desnog svevidećeg.

„Gospodičić Fridl, došlo je vaše vreme. Neću se pokajati?”, Vilenbrand upitno podiže obrvu.

„Nikako, gospodine. Zahvalan sam, gospodine.”

„Zapamti dobro, durove i molove uvek traži ispod nokta. Pamtiš li? Avaj, zar te ničemu nisam naučila?”

„Da, Mutter.”

Gospođa Fajfer šmrcnu i uzvrati ćuškom.

***

 

Oslušnuo je završno ječanje šarke na vratima, upravo će otpočeti mehanički valcer poluga i osovina, filcani čekići biće njegovo oruđe. Osvrće se i u auditorijumu naslućuje lica najdražih, ali pitoreska golobradih posetilaca više nije jasna. Oseća krv u ušima, ritmično poigravanje krvnih sudova zadaje takt. Dah prisutnih postaje jedinstvena mešavina uzbuđenja i užasa, oduševljenja i pakosti. Steže, guši, mrvi! Sonate, varijacije, fantazije, andante, allegro, vivace. Opčinjeni posetioci posmatrali su ovaj kuriozitet, neprevaziđeni savant reprodukuje klavirski opus. Dezmond Fridl podiže šake sa ukočene vilice klavira, ali na njoj počivaju još dva para. Nasmejana lica Mocarta i njegove sestre Nanerl pozdravljaju umeće. Volfgangov imitator prislanja čelo na dirke. Dnevna štampa kaže: moždana kap odnela virtuoza u akordu.

Marko Galić

undefined 


Metamorfoza gospođe A.

Published on 14:43, 06/11,2017

L’accident de la Gare Montparnasse,

16 h, 22. X 1895.

Le Petit Journal

 

Gusta, lepljiva para pokreće točkove oronule lokomotive uoči devetog časa tragičnog utorka. Parna lokomotiva pouzdanog prevoznika L'Ouest napušta peron u priobalnom gradiću na samom obodu Francuske, snažno krčeći put do doma devet muza Monparnasa, duboko u utrobi prestonice. Kompoziciju sačinjavaju lokomotiva, tri teretna i šest putničkih vagona na čijim prozorima počiva više od stotinu bledunjavih lica.

Istovremeno, kilometrima udaljena, Marie-Augustine Aiguillard napušta hladnu postelju i od božanstva zahteva promenu, suočena sa zasićenjem i nezadovoljstvom koje život postavlja pred nju. Žena trgovca, majka, podbula kreacija životnih okolnosti, gospođa Aiguillard bila je oličenje ljudske protozoe, čestica koja tragično bledi i iščezava na siromašnom hranilištu. Blago povijen u stranu, njen vrat klatio se na vetru, svedočeći svojom dužinom o traganju za prilikama daleko izvan njenih mogućnosti. Pokušavala je godinama, verovatno decenijama, ali njen život opstajao je na jednostavnosti i kolotečini. Vrh nosa umela je dodirnuti jezikom i smatrala je to jedinstvenom veštinom, ali trivijalnost iste rasla je sa godinama. Gutljaj čaja otisnuo se sa šolje, zastavši u grlu poput gorke uspomene. Dotrajao, pokvaren? Pomislila je kako će očitati Fabriju ono što zaslužuje, vešto osmišljenu i dovitljivu kritiku o pokvarenom čaju, ali zaustavila se u novom saznanju.

Nije podnosila utorak, njegovi suglasnici bili su kiseli, ostavljali su opor ukus na jeziku koji je oticao i zaustavljao protok vazduha ka ždrelu.

Lokomotiva Chemins de fer de l'Ouest ubrzava i dostiže nepropisnu brzinu na ulasku u Monparnas, oglašava se teško, poput trudnice dok bespomoćno izdiše na madracu. Crno telo okupano čađavom prašinom probija se kroz guste nakupine dima.

Gospođa Aiguillard posmatra utrnulu lepotu Place de Rennes, nepomičnu idilu koja se skriva duboko u maglovitom i tmurnom predvečerju, na mestu gde zažarena zvezda posustaje i kreće se ka suprotnoj hemisferi. Negde u daljini naslućuje siktavu ariju lokomotive, a potom lice vernog supružnika koji je doziva nonšalantnim pokretom. Uzvraća pozdrav, a njene suve usne miluju obraz ispunjen tvrdim čekinjama koje je nagone da ustukne i uputi prezriv pogled.

Lokomotiva pouzdanog prevoznika krade kilometre po času ne bi li nadoknadila nedopustivo kašnjenje, silazi sa šina i prelazi trideset metara širok peron uz varničenje veličanstvenih razmera i boja. Zver okupana bledožutim vatrometom dotiče zid stanice, on popušta, predaje se i otkriva sanjivu lepotu Place de Rennes.

Gospođa Aiguillard iznova mašta, prepušta se ezoteriji i gradi bolji život za sebe, život koji su obećavali, koji očekuje, zaslužuje. Posmatra snažna leđa vernog supružnika, osluškuje njegovo disanje, uravnoteženo i hrapavo, a ono se nečujno iskrada iz njenih ušiju i ostavlja je u samrtnoj tišini.

Lokomotiva izranja iz kamenog zida stanice i pronalazi pogled ispunjen nezadovoljstvom i životnim zasićenjem.

Marie-Augustine Aiguillard podiže glavu i uočava slinavu njušku lokomotive, vazdušni prostor, slabašnih deset metara slobodnog pada deli dragu gospođu od stravične zveri. Gospodin supružnik, prodavac dnevne štampe, okreće snažna leđa, uspeva da formira jednu suzu i podiže kapke u zaprepašćenju. Ukočeno je posmatrao siluetu svoje žene koju natkriljuje besna mašinerija, dopustivši da treperavi ples glasnih žica napadne njene ušne školjke i postane nezadrživa istina.

Srebrna kosa spušta se na ramena u siromašnim uvojcima, pogled oslikan čežnjom osmehnuo se metalnoj lepotici.

Bilo je brzo, bezbolno, sadistički precizno.

Poslednje o čemu je gospođa razmišljala bilo je kako joj nedostaje vazduha, njena pluća bila su žedna, nozdrve škrte, jezik krupan. Da li su u pitanju utorak i njegovi kiseli suglasnici ili opčinjenost sopstvenom sudbinom?

 Dobila je promenu i bila je zaista, napokon, živa.

 

 

 


Crveni tramvaji

Published on 15:04, 05/21,2017

Oduvek je želeo da piše o stvarnim junacima, postojećim protagonistima, njihovim neponovljivim zgodama i putešestvijima.

Sastanak sa junakom debitantskog romana ugovorio je na stecištu Balkanske ulice i Terazija, jedinstvene tačke sa čijih se padina pruža betonski velegrad.

Njegovo prebivalište je, ni manje ni više, podnožje hotela Moskva.

Gospodin ruski disident nosi oficirski šinjel minulog oca i često govori kako je vuneni ogrtač jedino što mu u iluzornoj današnjici donosi utehu. Šinjel beše zaostavština njegove porodice, jer su sićušnu mansardu u Šimširovoj ulici na periferiji Sankt Peterburga izgubili u pravnom okršaju. Mladi Pjotr bio je disciplinovan i krut, genijalan, otuđen. Verovao je da će mu ogrtač doneti kompletnu metamorfozu, bio je gusenica, ali želeo je krila šarena poput pandžapskih pijaca. Disident iz Sankt Peterburga došao je u Beograd kako bi održao prvu samostalnu izložbu radova u foajeu hotela Moskva.

Njegovi radovi bili su omraženi u otadžbini, žigosani neuspehom. Supruga Ana i sin Artjom bili su, kako navodi, uporište i izvor inspiracije. Zajedno su uživali u sladoledu od pistaća na bulevaru Neve u omanjoj porodičnoj đelateriji i na ovaj način provodili poslednje predvečerje u sedmici, bez izuzetka.

Pjotr Sidorov dobio je poziv da izloži svoje nesvakidašnje kanvase na zidovima improvizovane galerije u beogradskom hotelu. Kako je bio poštovalac simbolizma, smatrao je da karmički divovi prkose strpljenju jednog slikara...

Hotel Moskva bio je krajnji hitac na njegov kredibilitet, odmazda za manjak patriotizma. Napustio je Sankt Peterburg čvrsto stežući jednosmernu kartu.

 

***

 

Na recepciji hotela tri puta je dodirnuo pozlaćeno zvonce.

Slutio je da će tri uzastopna udarca brže dozvati žgoljavog recepcionera, ali obitavala je u samom činu i skrivena namera, verujem da ste čuli ranije, ali Pjotr Sidorov bio je strogi poštovalac simbolizma.

„Izvolite gospodine, vama na usluzi!

„Trokrevetnu sobu. Uzgred, mušterija ne voli da čeka dugo.

„Moja greška, gospodine. Neće se ponoviti.”, izgovara i uzima ličnu kartu Pjotra Sidorova.

„Dobrodošli u hotel Moskva, ko će odsedati sa vama?”

„Moja porodica, znate… Nadam se da vas Artjom nije uznemirio, dopalo mu se vaše pozlaćeno zvonce, mogu reći da je izvrstan mladić. Vaspitao sam ga upravo onako kako je moj otac vaspitavao mene. Anuška, moja Anuška, njen osmeh je oružje, kažem vam.”

Recepcioner se povlači iza pulta i donosi ključ vidno uznemiren. Poželeo mu je ugodan boravak i uspešnu izložbu.

Ulazi u apartman, navlači svečano odelo i šinjel. Odlazi u obližnju đelateriju u Nušićevoj i uzima tri sladoleda sa ukusom pistaća. Sedi usamljen u bašti, zaokupljen šištanjem crvenih tramvaja, beše predvečerje trećeg avgusta.

Nisam napomenuo? Pjotr Sidorov religiozno praktikuje simbolizam.

 

***

 

Kustos je marljivo pripremao izložbenu kolekciju, ali nije mogao da se otrgne čudnovatom osećaju da gospodin Sidorov nešto skriva. Bila je to bezmalo impozantna kolekcija, ipak, negovala je jedinstven motiv.

Na kanvasima, oslikana je Pjotrova tročlana porodica, ali na svakom narednom postojale su suptilne razlike u njihovim portretima. Uporedio je prvi i poslednji kanvas…

Veština Bazila Holvorda, dorijanovska kolekcija bila je poput živog entiteta.

Virtuozno interpretirane senke čučale su u uglovima usana, na vratu, kapcima. Praznina na mestu gde je nekada postojao biserni zub, mešavina vatreno crvene i zagasito ljubičaste ispod levog oka mladog Artjoma.

Pjotr Sidorov, monstruozno genijalan, bile su uvodne reči kustosa na ceremoniji otvaranja.

 

***

 

Ingenioznog slikara upoznao je u improvizovanoj galeriji hotela Moskva narednog jutra. Bila je ovo jedinstvena prilika da dobije priču koju je oduvek želeo da napiše. Osetio je stisak njegove šake, primetivši da je gospodin Sidorov odsutan. Govorio je o svojoj porodici i činjenici da nisu bili prisutni na njegovoj prvoj izložbi. Čvrsto je verovao u mogućnost da će mu oprostiti sve što je zgrešio u prošlosti, ali to se nije ostvarilo. Napustio je svoj apartman i legao na očev šinjel u podnožju hotela. Dvadeset kanvasa zabeležilo je propadanje jedne porodice.

Čuvao je jednosmernu kartu sa saznanjem da se ne može vratiti u Sankt Peterburg, njegova umetnost nije cenjena dovoljno da mu to omogući.

Nastavio je da osluškuje tramvaje i iščekuje, iščekuje stvarnost u kojoj jednosmerno nije nužno bespovratno.

 

 


Hotel X

Published on 17:19, 02/11,2017

Trg Konkord, položen na devet hektara veličanstvene zemlje prekriven je kaldrmom na čijoj površini svakodnevno maršira svetina. Obelisk iz Luksora ponosno nadgleda bujicu tela i prkosi gvozdenoj dami čiji pogled počiva na oblinama Konkorda. Predvečerje okupano mošusnim tinkturama krade kapi sa damskih vratova koji hrle u susret fontanama.

U Francusku dolazi leto.

Zadovoljni muškarci grabe vodu i olakšavaju disanje svojim pratiljama koje kikotom iskazuju zahvalnost. Fontane sa alegorijskim detaljima pridavale su posebnu čar trgu, mišićavi triton i vodene nimfe daruju svežu vodu u naletima nezabeležene vrućine.

Hôtel de Crillon, čitav Pariz sjatio se u podnožju novootvorenog zdanja koje je gutalo posetioce u energičnim zalogajima. Očekivao sam Abel u restoranu hotela Krijon, naslutio zvuk iznenađenja koji se otrže sa njenih usana dok isprobava tradicionalni Coq au vin. Prelazeći most uhvatio sam sopstvenu senku pogledom u pokušaju da obuzdam ushićenost, ali ona je neprestano rasla i činilo se tako da je stvara divovsko biće. Kročio sam na prilaz hotela Krijon i svojim veštinama koje sam stekao u Bordou kao mladić pokušao da očaram dve ljudske stene koje su pretile svojom pojavom.

Pošto su molbe odbijene kao i nekoliko mirisnih franaka, bio sam prinuđen da odustanem od svoje maštarije. Šarlatan, izigran, prevaren, pitao sam se šta ih je odbilo, senka ili stvarna ličnost koja se u njoj skrivala. Posmatrao sam njihove iščašene pojave sa gađenjem, progutao psovku i držao je skupljenim usnama poput gorkog zalogaja.

Letnji pljusak nenajavljeno je zavitlao trgom, odnoseći sve pred sobom. Sićušni kišni bazeni pojavili su se u udubljenjima na kaldrmi, a svaka kap izazivala je koncentrično poigravanje. Sumorno lice uputilo je prezriv pogled, a potom se izobličilo u napadu kišne kapi. Na zapadnom zidu hotela Krijon postojao je ulaz za plonžere, mračan, opasan crnim džakovima, estetska mana dostupna isključivo avanturistima i peračima posuđa. Isparavanje, lepeza snažnih mirisa, korijander, bosiljak, kumin, đumbir, šafran, mešali su se u jedinstvenu opojnu drogu koja je izazivala stravičnu glavobolju kod slučajnih prolaznika. Ušao sam u neveliku prostoriju, ne veću od prosečnog dnevnog boravka u mansardi, kašljucajući sasvim oprezno.

Krupni plonžer u uglu prostorije progovorio je u ime svih. Njegove ukošene oči otkrile su krupne zenice koje su ispitivački odmeravale. Masne prste prepleo je na trbuhu sa zadovoljnim izrazom na licu.

„Novajlija?”, njegov glas bio je oštar, dubok i činilo se da dolazi iz prostrane pećine.

„Ne, gospodine... Ovde sam slučajno, tražim ulaz u Krijon.”

„Deluješ kao sposoban monsieur, ne vidim zašto ti je potrebna moja pomoć, ja sam ipak samo plongeur.”, izgovorio je zajedljivo.

„Moje ime je Pjer, gospodine, vaša pomoć zaista mi je neophodna.”

Ispljunuo je sažvakanu grančicu bosiljka, nezadovoljno frknuvši poput konja.

„Zvučiš prefinjeno, teško varim ljude poput tebe. Émile, moje ime je Émile.”

Émile u restoranu sedi određena dama koju pokušavam da vidim, ali potrebna mi je taktika.”

Prostorijom plonžera razlegao se grupni grohot koji je naterao krv na obraze, neprijatnu vrelinu u očne duplje.

„Pjer, druže, ovo su Alfons, Ernest, Fabri i Marsel, momci pozdravite gospodina!”

Plonžeri su odložili masne lonce, ispljunuli grančice bosiljka i izgovorili  glasno: „Enchanté!”

„Pjer druže, opiši mi tu damu, uvek želim pomoći u ljubavnoj nevolji.”, prostorijom se iznova razlegao gromki smeh plonžera. Pridružio sam se.

Miris biljnih začina, masne kecelje, njihova iznurena lica, kratak opis njenog izgleda i negativan odgovor.

„Otišla je, Pjer. Isprobala je Coq au vin šefa Bazila i otišla, pre deserta. Žao mi je.”

U godinama koje su usledile nisam se vraćao u hotel Krijon, sa sigurnog rastojanja divio sam se obelisku i bešumnim fontanama trga Konkord. Pamtim Émila i njegove masne prste, ispljunute grančice bosiljka, Alfonsa, Ernesta, Fabrija i Marsela, iznurene pojave mladih i iskusnih plonžera. Pamtim ulaz opasan crnim džakovima, miris šafrana i stravičnu glavobolju. Lepljiva letnja noć na najvećem trgu prestonice, parče otrgnutog sveta na zapadnom zidu hotela. Nisam ni slutio da će u godinama koje dolaze u istom prolazu kao plonžer raditi Erik Artur Bler, osoba koja je bila niko i ništa u Parizu. Gledao bih kako žvaće mirisnu grančicu bosiljka i stasava u veliko ime koje nosi u bliskoj budućnosti.

„Enchanté, monsieur Orwell!”

***

(Erik Artur Bler poznat u književnom svetu pod pseudonimom Džordž Orvel verovatno je radio u hotelu Krijon kao plonžer za vreme boravka u Parizu, 1928. godine. U njegovom debitantskom romanu "Niko i ništa u Parizu i Londonu, Hotel X je povezan na osnovu njegovih vernih opisa sa hotelom Krijon)


Marko Galić

 


Jesen(jin) i kesten

Published on 15:31, 02/01,2017

Pucketavi oktobarski dan razvlači se kaldrmisanom ulicom poput vesternovskih kotrljana. Nestašni prolaznici trljaju dlanove, a sa njih uzleće revolveraški zvuk nastao u rascepima suve kože. Prvi postulat književnog izražavanja nalaže da situacija ne započinje meteorološkom prognozom, ali oblaci su bili teški, humidni i stezali su nebeski svod. Miris cimeta i Greni Smit jabuka razliva se utrnulim nepcima neštedimice. Ulični prodavac knjiga sablažnjivo je posmatrao opustošenu Dunavsku ulicu, sklupčan kraj unakaženog ostatka jučerašnjeg danskog peciva. Čitao je Servantesa, oslonjen na Gradsku biblioteku gde je imao običaj da sluša poeziju u izvedbi mlade devojke koja se trudi da povrati lepotu reči u očvrsle ljušture novosadskih stanovnika. Posmatrao je šarene fasade sa prvim jutarnjim zracima, smešeći se njihovom kapricu, ćudljive zgrade opstajale su tokom svih ovih godina.

Prolaznici su letimično skretali pogled sa odredišta, obarajući isti na kartonsku kutiju ispunjenu mirisnim pričama i stihovima. Mnogi su usporili u želji da sa (prividnim) interesovanjem odgonetnu kurziv na izbledelim koricama, ali ubrzo je prodavac knjiga ostajao bez publike, nalikujući tako na usamljeni krajputaš. Nastavio je da čita Servantesovu Opsadu Numansije” sa oduševljenjem koje je kriomice izranjalo na površinu. Stanovnici Numansije izvršili su kolektivno samoubistvo u želji da očuvaju čast i nepokolebljivu koheziju, delili su glad i krv. Pogodila ga je smrt Barijata, mladića koji nije dozvolio da se žrtva Numantinaca obesmisli ličnom željom za bogatstvom i slobodom.

Devojka koja čita poeziju asocira ga na Barijata, požrtvovana u svojoj misiji, bila je nezabeleženi izvor inspiracije. Očekivao ju je, tačno u podne, nastupala je na pragu biblioteke, ogrnuta jesenjim bojama i mirisom pečenog kestenja. Podne otkucava sa obližnje crkve, najavljujući svitu umetnika koja migrira u pupak uljuljkanog grada. Improvizovani muzički instumenti, miris farbe, ornamenti sačinjeni od koštunjavog voća, žena prevučena renesansom i ona…

Ovde prirodnim tokom proznog teksta dolazi opis lica, držanje, konture mladalačkog osmeha, nestašni uvojci i linija nosa, a sve u skladu sa narednim postulatom književnog izražavanja. Nije obratio pažnju na filigranske detalje, bila je zacelo lepa, bez sumnje. Ono čega se sećao bio je miris pečenog kestena, bio je to raskošan glas i ponos jednog oratora. Jesenjin, Bodler, Prever i zvuk kastanjete dok poskakuje na vatri- napukla ljuska kestena. Nastupala je i povlačila se uz osmeh, nije prećutno zahtevala materijalnu nagradu i pravila je kratke pauze.

Želeo je da joj postavi pitanje koje je u njemu raslo iz dana u dan: Da li postoji nešto zbog čega bi žrtvovala sebe ili nešto svoje?”

Odgovorila je jasno: „Poezija, dragi gospodine.”

Postavila je isto pitanje.

„Odrekao bih se ovog života za jedno dansko pecivo.”

Nasmejali su se. Primetila je kutiju ispunjenu dalekim, egzotičnim, knjigama. Njene zenice širile su se i skupljale u naletima iskrenog oduševljenja. Na stotine mirisnih knjiga udešenih vremenom i kišnim kapima, stranica poput ustalasanih pučina čuvale su njoj nepoznate stihove i rime.

Uhvatio je njen pogled. Naredni korak verovatno postaje očigledan pažljivom čitaocu. Zagledan u svoju prošlost između slepljenih korica, položio je hrpu umornih knjiga na njene dlanove. Njene oči ispunile su se suzama i ona je otrčala, napustivši ga u pustinji civilizacije i reči. Možda ona nije Barijat svog podneblja, možda nije dostojna časnih Numantinaca i njihove velike žrtve.

Zaspao je na obližnjoj klupi, grč pređašnjih događaja bledeo je i naposletku iščezao sa njegovog lica. Bio je spokojan.

Uvodna scena ostaje ista, a treći postulat književnog izražavanja nastoji da ograniči ponavljanje u napisanom. Narednog oktobarskog dana bivši ulični prodavac knjiga otvara oči i posmatra ćudljive novosadske fasade.

Probudio se sa ukusom metala u ustima i bio je siguran da on potiče iz njegovog ozlojeđenog želuca. Na potiljku je imao utisnut kurziv „Opsada Numansije”.

Poznat miris dopirao je iz plastične kese obešene o njegovu nadlanicu. Ispraznio je sadržaj u krilo, a osmeh je lagano rezbario njegove obraze.

Na papirnom omotu zapisani su stihovi Jesenjina:

 

Na čelu bore ispaštanja,

kosa mu se pramenjem linja.

No čar njegovih maštanja

u jasnim slikama tinja.

 

Uzeo je veliki zalogaj danskog peciva, ali osetio je samo kesten.

Nije se žalio.

 

Autor: Marko Galić

 


Profesor nije pio čaj

Published on 09:16, 01/29,2017

Svojstvo sveznajućeg pripovedača oduvek je izazivalo određenu dozu straha i autoagresije. Pisac raslojava svoje biće u želji da stvori nesvakidašnju priču, kompleksnu radnju, junaka koji zadržava deo njegovog karaktera. Često se zapitamo ima li pisac stalno obličje ili podleže agregatnim stanjima poput prirode koja ga okružuje?  

 

Čitao je svoju belešku u tišini, penzionisani profesor katedre za komparativnu književnost neodređenog, krajnje beznačajnog, Filozofskog fakulteta. Posedovao je tradicionalnu građu jednog profesora, zgužvanog izraza prevučenog iskustvom i književnom paučinom. Koža nenaviknuta na dodir klatila se na čiviluku zakržljalog skeleta, prekrivena plaštom staračke pronicljivosti. Duboko usečene usne svedočile su o brojnim ispovedanjima, vizantijsko plavetnilo usađeno u očne duplje čuvalo je odiseje ostrašćenog književnika. Na levoj dužici čuvao je entitet zabeležen u medicinskoj literaturi kao kolobom, prekid u kontinuitetu, crna rupa ličnog mikrokosmosa.

Neretko neshvaćen ili odbačen zbog svoje pekulijarnosti, profesor se povlačio u svet reči, pokušavajući da nadomesti sopstvenu fizičku manu. Nije razumeo ljude koji su zazirali od njegovog pogleda, kao da bi ih isti mogao progutati i razrešiti ovozemaljskih krasota. Možda je bio neprimetan, bezličan? U pokušaju da svojim junacima udeli deo ličnosti ili izgleda, krao je sopstvene delove tela, organe, osećanja, deo svoje dužice? Postao je ljuštura, ispražnjena olupina. Njegova pojava bila je pekulijarnost, svršen čovek sazdan od nedovršenosti.

Verovao je da će apsolutnom spoznajom književnosti ispuniti svoj mikrokosmos šarenilom koje mu je na rođenju oduzeto i tako omogućiti drugima da uzvrate pogled. Bio je darežljiv čovek, želeo je da ti ovo predočim.

Naravno, bilo je ovo apstraktno razmišljanje, bezmalo iracionalno, ali donosilo mu je nepresušno zadovoljstvo i rešenost.

Poštovao je kodeks visoke akademštine gorepomenutog Filozofskog fakulteta, ispijao je zeleni čaj iz japanskog porcelana u iznimnim količinama. Uživao je u taninskoj gorčini, nastojeći da je zadrži ispod jezika što je duže umeo.

Stepen produktivnosti srazmerno je proporcionalan količini mirisnih vrećica na marginama ispisanih dnevnika, čvrsto su verovali u ovu hipotezu.

Proučavao je arapsku, egipatsku, mesopotamsku, kinesku, starojevrejsku, persijsku i hispanoameričku književnost, ali nije uspevao da dosegne apsolutno, jer ono je u korenu nedostižno.

Odustajao je i iznova obnavljao svoju teoriju, ali ona je u krajnjem ishodu neminovno nailazila na neuspeh. Probudio se jednog oktobarskog prepodneva sa nadasve interesantnom teorijom. Posmatrajući vrećice čaja, božanstvenog napitka koji je konzumirao svakodnevno, došao je do zaključka da je za svaku ispijenu vrećicu izgubio vreme koje je morao posvetiti pisanju sopstvene priče. Postao je opsednut, neki bi rekli lud ili možda ćaknut. Prestao je da ispija čaj i bilo je to nedopustivo za jednog profesora, pomišljali su. Profesor je smatrao da se određenoj težnji čovek mora posvetiti beskompromisno, otkloniti svaku smetnju, makar ona bila i jednostavna rutina poput ispijanja čaja.

Groteskna silueta nestrpljivo dodiruje olinjalu Olivetti pisaću mašinu. Bila je to najdragocenija imovina, nasledstvo sa očeve strane. Iz zabačenog dela prostorije dopire Karneval životinja Kamij Sen-Sansa, čudnovatost melodije napada ušne školjke i postaje katalizator za inspiraciju. Sedmi stav „Aquarium” nizao je tonove u raskošnom glisandu mističnog žičanog kvarteta. Prizor osvetljen mlečnim svetlom usamljene sijalice nalikovao je na loše režiranu komediju situacije. Mogao je da nasluti njihove iskežene glave prevučene rogobatnim osmehom, zvuk jecanja i nekontrolisanog smeha.

Osamljen, ogrnut osuđivačkim svetlom usijane volframove žice, dodiruje pisaću mašinu specifičnim intenzitetom. Masne žaoke izranjaju iznad njegovih šaka i ostavljaju trag na prostranoj belini. Neumorni redovi postali su zamena za čaj, bili su njegova pošast, postali su njegova navika. Olivetti mašina gutala je belinu, a zatim rađala grimizno šarenilo. Bila je njegov talisman, besprekorno osmišljena sprava, medijum za njegov genij.

Disao je brzo, osetio je bes, razočaranje, ekstazu, katarzu. Njegove karotide režale su na vratu, dopremajući oksigenisanu krv u predvorje njegovog bića. Napokon, bio je tu.

Iza poslednje tačke nastupila je praznina i nije zahtevala ispunjenje. Na katedri za komparativnu književnost nije doživeo promenu. Kolobom na levoj dužici ostao je neprevaziđena prepreka u ostvarenju međuljudskih odnosa. Želeo je da ti prenesem, dragi čitaoče, da je napokon prihvatio svoju pekulijarnost.

 

Post scriptum: Do kraja života nije okusio čaj.

 

Autor: Marko Galić

 


Misterija na peronu

Published on 07:51, 01/25,2017

Neke priče nastaju iznebuha, njihova radnja odvija se u dalekim gradovima i civilizacijama gde vreme teče drugačije. Priče u kojima nebeska tela govore, ljudi ne postoje… Pojedine svoj početak nađu na peronu.

Ukoliko me sećanje dobro služi, slučajni prolaznik u kupeu švajcarskog elektromotornog voza primetio je moju oduševljenost. Pustio je slabašni glasić u vodviljskom maniru, ali nisam uspevao da ispratim njegov žučni monolog, solilokvij o promašenoj investiciji. Miris podova i sedišta, nepoznatih saputnika, stvarao je mešavinu, čudesnu esenciju. Osetio sam potrebu da pišem.

Novosadski peron, kaput od tvida natopljen večernjom kišom pokunjeno spava na muškarčevom ramenu. Tvid, naširoko konzumirano mimikrijsko oruđe, skrivao je osobenjake poput našeg junaka. Njegovu četvrtastu mandibulu, visoko čelo, grimizne dužice, usne opkoljene brazdama velikog uma, ostrašćenog idealiste.

Znoj na dlanskoj strani šake oslikava previranje, ali muskulatura lica počiva u mestu, nepomična i škrta u odavanju nagoveštaja. Ružičasto neonsko svetlo ispunjava savijene staklene cevi, oblikujući tako spasonosnu imenicu, svojevrsni sinonim za psihostimulans modernog čovečanstva.

Kofein ne može da naškodi, pomišlja.

Obara pogled na crnu aktentašnu, razmišlja o njenoj unutrašnjosti i oseća težinu pod prstima. Nije bila naročito teška, ali njena sadržina činila je da ostane ukotvljen u mestu, prepušten vlažnim jezicima novembarske kiše.

Stara pruga pruža umorne ekstremitete na dve različite strane, nasumičnom posmatraču učinilo bi se da pokušava da obgrli planetu.

Sićušni muzički uređaj rađa kompoziciju danske kantautorke Agnes Obel, njena Tokka dodiruje kožu i izaziva fenomen piloerekcije. Podiže rukav i posmatra uspravne dlake na podlaktici.

Ljudsko telo je čudesno, pomišlja.

Istražuje dubinu džepa, palcem i kažiprstom identifikuje gvozdene novčiće i zaključuje da ima dovoljno za jednu kafu. Prati izvor neonske svetlosti, povremeno spušta pogled pod pretnjom zaslepljujuće šklopocije. Nalazi se ispred belog venecijanera. Ova rečenica ukratko opisuje njegovo trenutno stanje. Nalazi se sa druge strane i iščekuje.

Da li će ga dočekati muškarac, žena ili možda nešto treće, nešto strašnije?

Posmatra siluetu, obris entiteta iza belog venecijanera i oseća spremnost.

Čisti grlo sasvim tiho.

„Tu sam, dolazim!”, odgovor stiže sa suprotne strane. Glas je milozvučan.

Krupne oči mlade devojke, verovatno u ranim dvadesetim, ispunjene su misterijama Agate Kristi.

Pozamašna kolekcija knjiga zauzima i najmanji kvadrat tesne prostorije.

Ubistvo u Orijent ekspresu, odličan izbor.”, naš junak procedi kroz zube.

„Volim da čitam u kontekstu, nalazimo se na peronu, znate? Priča oživi.”, uzvraća.

„Espreso, bez mleka i jedno pitanje, ukoliko mi dozvoliš?”

„Naravno, gospodine.”, osmehuje se i podešava mašinu.

„Da li osuđuješ Račeta, da li čovek poput njega zaslužuje život? Da li zaslužuje život, iako je oduzeo Dejzin?”

Devojka razmišlja duboko, a o tome svedoči brazda na korenu njenog nosa.

Zapanjeno posmatra nesvakidašnju lepotu sićušne brazde, poput tačke u kojoj se stapaju duboka razmišljanja. Postavio je zagonetku zadovoljno ispitujući moralni pendulum. Mašina proizvodi kakofoniju, tečni koncentrat ispunjava trećinu plastične šolje. Iznova nastupa tišina, sveprožimajuća i teška.

„Verujem da čovek ne može suditi čoveku, ne postoji osoba dovoljno čista. Nadam se da je moj odgovor prihvatljiv. Vruće je, pažljivo.”, najzad odgovara i spušta šolju na pult.

Razmenjuju crni nektar i šaku gvozdenog novca, poslednji pogled i pozdrav.

Napušta železničku stanicu i zastaje ispod nadstrešnice autobuskog stajališta.

Na prvim jutarnjim zracima primećuju se inkarnacije jučerašnjeg dana. Noćne tajne, jutarnje su spoznaje. Udiše jutro i vrevu grada na pomolu.

Motorno ulje ostavilo je mrlju nepravilnog oblika na mokrom asfaltu.

Motorno ulje u vodi, poput unutrašnjosti kaleidoskopa, raznovrsne boje smenjuju se u pogledu pažljivog posmatrača.

Ukrcava se i krstari bulevarom u praznoj utrobi autobusa. Isto sedište koristi decenijama unazad, ustanovljeno mesto pruža najbolji pogled na nebodere u magli. Silazi na starom mestu, navlači kaput od tvida i uranja nos u tkaninu. Miris kaputa bio je neugodan, odavao je vonj mokre, ranjene, životinje.

Ulazi u višespratnicu i otključava vrata stana. Ostavlja kaput i cipele na ulazu, ali čvrsto steže aktentašnu.

Uklanja kopču i određeno vreme posmatra pravougaonu unutrašnjost, pogledom ispituje zidove i podove naizgled prazne, sofisticirane, kutije.

Spušta dlan u crnu čeljust, diše brzo i nepravilno. Podiže fotografiju, ispituje njene karakteristike i raspon boja. Posmatra uglove, centralni čin i amaterske propuste. Beživotna belina u crvenoj tečnosti.

Nezadovoljan kadriranjem i kompozicijom naš junak rasparčava fotografiju. Odlaže neuglednu polaroid kameru i hladnu cev pozamašnog kalibra na omanju komodu.

Otpija poslednji gutljaj espresa, razmišlja o mladoj devojci sa perona, analizira odgovor na poslednje pitanje postavljeno u njihovom veličanstvenom dijalogu.

Naslanja glavu na rame, oseća težinu, koštani oklop ispunjen je uspomenama na svaki život koji je oduzeo.

Kolekciju fotografija posmatrao je sa odmerenom dozom samopoštovanja, fotografisao je anđeoska lica sa kojih je zbrisan grč neurednog života. Milosrđe, ukazao je milosrđe i oni su to znali, oni su morali znati!

Pamti nežno podrhtavnje slepoočnih arterija, odbrojavanje, obarač. Sladunjava tečnost, viskozna kap slobode, početak u kraju. Pet, četiri, tri, dva, jedan.

Želeo je da joj pomogne, želeo je, ali čini se da joj pomoć nije neophodna. Bila je misterija na peronu, ukazano milosrđe iza belog venecijanera. 

 

Autor: Marko Galić


Priča o starcu i detetu

Published on 15:52, 01/23,2017

Ne izlazim na površinu, moja kalvarija hladna je i oštra poput dijamanta, ali uživam u pričama onih koje odvlačim u dubinu planetarnog jezgra. Plešem u baštama tanatosa i mirišem na hrizantemu. Iako nisam ovladala osnovama čula mirisa, svoju pretpostavku prepuštam vašim iskusnim nozdrvama. Pisane su knjige, komponovane melodije, oslikavani kanvasi o zastrašujućoj meni. Tvorac pripovetke čije redove utiskujete u mrežnjače, sačinitelj umršenih sintagmi, dodelio je svojstvo naratora veličanstvenoj meni. Ograničena gramatičkim rodom, dopuštam tvorcu nevešto portretisanje moje bestelesnosti.

Olovni oblaci počivaju na glavi stoletnog platana. Groteskna krošnja pruža suvonjave grane, poput šaka željnih da osete mreškanje nebeskog svoda. Nevešta u određivanju godišnjih doba, rekla bih da je zima. Beličasti pramenovi uspinju se iz vlažne usne duplje, izvijaju u sićušne piruete, a potom iščezavaju. Ljudi, čudesne mašine za okrnjene snove, jezde besciljno u jedinstvenom mimohodu. Pepeljasti pupoljci rastu između njihovih usana i napuštaju matičnu toplotu. Viđala sam ih u prstohvatu nikotinskog dima, međutim, nisu odabrali da ga se ratosiljaju. Kako priču ne bih pretvorila u kritiku modernog čovečanstva, stoletni platan zahteva podrobniju narativnu dekoraciju.

Podnožje drvenog gorostasa sredinom avgusta, osluškujem Čarobni breg Tomasa Mana o putešestviju Hansa Kastorpa, inženjera parobrodarstva iz Hamburga. Bilo je ovo godinama unazad. Trinaestogodišnji tvorac ove pripovetke, još uvek nesvestan priča koje ispunjavaju njegove dlanove, bori se sa teškim redovima nemačke literature. Oduvek sam uživala u žilavoj unutrašnjosti Manove knjižurine, ali ubrzo sam shvatila da je trinaestogodišnji čitač ne razume, zalogaj Manovih rečenica zastajao je u dečačkom grlu u pravilnim vremenskim razmacima. Strpljivo je čitao, prativši tekst kažiprstom u grčevitom naporu da stravična misao ne izmakne njegovim zenicama. Čitao je glasno, želeo je da nadmaši solilokvij zelenog lišća, njihov raskošni lament nad poslednjim letnjim nedeljama. Divila sam se odrešitosti, pokušavala da shvatim njegovu pekulijarnost, odvažnu aroganciju. Kako se samo usuđuje?

Detetu je mesto na igralištu, njemu je mesto u roditeljskom zagrljaju, ono nije dizajnirano da istražuje klasičnu književnost. Konzumirao je simbolizam, jezikom opipavao rečenične akrobacije, gutao višesložne pojmove.

„Deda, deda, čuješ li ti ovo? Neverovatan je Kastorp, čuješ li me?”, dete je progovaralo iz krošnje usplahireno.

„Čujem najdraže moje, slušam te.”, starac je toplo odgovorio.

„Voleo bih da sam Kastorp, da imam poznanike poput Setembrinija i Nafta, da zajedno istražujemo Berghof.”, nastavljao je uporno.

„Nadam se da ću poživeti dovoljno dugo da upoznam tvoje junake, junake koje osmisliš i oživiš na papiru.”

„Bojim se da ne bih umeo da napišem knjigu, deluje to kao velika obaveza. Nisam siguran da mogu.”, dete je sa iskrenim žaljenjem odgovorilo.

„Sve što želiš, ako to činiš iskreno i dosledno, ostvariće se najdraže moje. Velika je to obaveza, ali i privilegija.”

Sedeo je na drvenoj klupi u podnožju platana, osetila sam vibracije u grudnom košu, treperavi mišić ulivao je život u njegova tkiva. Dolazio je da sluša čitača u krošnji, prvorođenog unuka. Uživao je u njegovom glasu, neutaživoj želji da upozna raznovrsne priče i univerzume. Posmatrala sam kako uklanja koru sa pomorandže, brižljivo priprema sočne kriške za unuka. Mirisne prste provlačio je kroz srebrni busen kose.

Bio je to poslednji avgust u krošnji stoletnog platana, Čarobni breg ležao je na prašnjavoj polici u napuštenoj porodičnoj kući. Sećam se očaravajućeg plaventila starčevih dužica, skerletni jezik kvasio je usne u brzim potezima, hrapavo disanje ritmično, usporeno. Prislonila sam svoje čelo na njegovo, izgovorila citat iz Manove genijalne inkarnacije. Grč je skliznuo sa tela, prozirna šaka zaigrala poput klatna.

Dočekala sam porodicu sa negovateljima, sedela sam na starčevoj grudnoj kosti udišući svežu hrizantemu, ali nisam osetila njen miris. Posmatrala sam njihova mokra lica, osluškivala hor neutešnih glasova, dozvolila izvođenje rituala.

Čitača iz krošnje nisam videla, ali čula sam njegovo jecanje. Napuštale su ga teške suze, njihov ukus pamtim i danas.

Srela sam ga početkom godine u podnožju platana, ustremio je pogled na grotesknu krošnju. Želeo je da oseti mreškanje nebeskog svoda zajedno sa grimiznim granama. Sićušna pirueta hladnog vazduha zaigrala je na njegovim usnama. Uhvatio je dah između dlanova.

Dvadesetdvogodišnji čitač deluje sasvim odraslo, pomišljam. Na drvenu klupu odlaže Čarobni breg Tomasa Mana i savršeno okruglu pomorandžu. Osmehuje se u šumskoj tišini i udiše vazduh svoje prošlosti, brazde kraj očiju vitopere mladost. Svežanj rukom ispisane hartije ostavlja u krošnji.

„Nadam se da si tu. Verujem, jer ti si verovao u mene.”

Ispustila sam dah, vazdušna pirueta iznova je zaigrala. Bila je ovo jedinstvena prilika kada je smrt pripovedala o životu.

Čitala sam u krošnji, čitala priču o starcu i detetu.

 

Jedno zauvek za tebe, 2009.

Autor: Marko Galić